Borci pričaju: Pavle Neimarović (o mostarskim kuririma)

STAZE MOSTARSKIH KURIRA

Od početka pripreme za ustanak, u Mostaru je počela da funkcioniše stalna kurirska služba. Odvijala se, uglavnom, između partijske organizacije u Mostaru i naših jedinica na terenu: Konjičkog i Mostarskog bataljona na sektoru Konjica i Južnohercegovačkog odreda na prostoru nevesinjskog sreza. Naravno, odvijala se i u samom gradu, i to vrlo intenzivno, jer se bez toga ne bi mogla ni zamisliti uspešna organizacija priprema i borbe. Ako se ima u vidu raznovrsnost poslova kojima se kurirska služba bavila, u prvom redu usmeno ili pismeno prenošenje mnogih vesti, odluka, naređenja i drugih poslova i zadataka, a zatim raznog materijala, oružja i druge vojne opreme, pa do odeće, obuće, hrane i drugog – onda je jasno koliki je obim poslova obavljen. Za ove poslove u gradu su korišćeni najčešće oni najmlađi, koji su najmanje pažnje skretali na sebe. Tako je, na primer, naša sestra Ksenija, sa svega 13 godina, prenoseći poštu, poruke, razne materijale, pa čak i oružje (pištolje i ručne bombe) i municiju i drugo, upoznala najveći deo skloništa naših važnijih drugova u gradu: Jusufa Čevra, Hame Greba, Mira Popare, Vaska Gnjatića, Karla Batka, Mustafe Temima-Turke i drugih, jer je svakodnevno, od Živote ili Save Medana, upućivana do nekog od njih da nešto odnese, da ih pozove ili ih doprati na sastanak. Sigurno je takvih u gradu bilo i na desetine.

Prvi kuriri koji su od 1941. godine saobraćali između mostarske partijske organizacije, odnosno NOP-a, i ustaničkih jedinica na terenu bili su: Meho Arap, Vasa Maslo, Šerif Burić, Alija Kreso, Husa Orman, Safet Dizdar, Vojo Ivanišević, i Pavle Neimarević, bar što se tiče izlaska sa terena, od našeg punkta Bjelušine. Ovi drugovi su, može se slobodno reći, bili nosioci kurirske službe. Kasnije, od kraja 1943. godine, krug kurira se širio: Salko Repeša, Hilmija Mrgan, Tofa Deminović i drugi. Pored ovih, koje možemo nazvati stalnim kuririma (sve vreme rata, pored ostalih dužnosti u gradu ili u jedinicama, oni su neprekidno obavljali kurirske zadatke i poslove) organizacija je angažovala i čitav niz drugih drugova, (omladinaca i omladinki) za pojedine kurirske zadatke na ovoj relaciji, bilo za obavljanje samo jednog zadatka ili par takvih i sličnih poslova. Takvi su bili: Petar Krajina, Obrad Slijepčević, Neđo Borozan, Boro Balać i drugi.

Zadaci ovih kurira bili su različiti, pa smo ih, prema nameni, i nazivali: kuriri poštonoše, kuriri pratioci, kuriri vodiči, ili vođe puta i si. Ipak, najvažniji i najcenjeniji zadatak smatralo se izvođenje ljudi iz grada u jedinice, što je bio zadatak ili vodiča ili vođa puta. To je još više povećavalo odgovornost kurira, što je i razumljivo, jer je on u toj ulozi, pored svoje bezbednosti, morao brinuti i za sve ostale koje je vodio. Ista je odgovornost bila i prilikom dovođenja jednog ili više drugova iz jedinica u grad.

Pri svakom izlasku iz grada, bilo grupnog ili pojedinačnog, nosio se razni materijal. Tako su iznošeni: oružje, municija, razni sanitetski materijali, pisaći pribor i oprema, topla odjeća i obuća, tehnička sredstva, pisaće mašine, radio-aparati i sve ostalo što je bilo potrebno za uspješno funkcionisanje, lečenje i dejstvo bataljona, a sa terena su donošeni pošta, bilteni, zaplenjeni novac i drugo.

Pored tih zadataka, kuriri su obavljali i poslove oko zbrinjavanja ranjenika, »spuštajući« ih iz jedinica u grad. Tako je, marta 1942. godine, Šćepo Pavlović smešten u kuću Laze Radišića, gde ga je mesec dane do ponovnog izlaska početkom aprila, lečio dr Marić. Gojko Botić je lečen u kući Save Zubca marta 1942. godine itd. Kuriri su često bili i pratioci pojedinih rukovodilaca: Lepa Perović član PK BiH je, sa Vasom Maslom, iz Mostara išla u Nevesinje, Nenad Vasić i dr Mujić su sa Perom Krajinom išli u Lukavac kod Nevesinja itd.

Pošto su kuriri, uglavnom, bili Mostarci i kao takvi su dobro poznavali grad i ljude u njemu, oni su i u okupiranom gradu obavljali razne kurirske poslove i zadatke oko prenošenja, prikupljanja i pripremanja potrebnih materijala za uspešniji rad organizacije NOP-a i za njihovo odnošenje iz grada.

Sve mnogobrojne i raznovrsne poslove koje smo obavljali, nazivali smo kurirskim. Oni su bili tajni i ilegalni, kako su to nalagala nepisana, ali i neumoljiva pravila za borbu u ilegalnim uslovima i okupiranom gradu.

Kuriri iz navedene grupe, najčešće su iz grada izlazili pravcem: iz Ulice Bjelušine (između Starog bjelušinskog i Novog pravoslavnog groblja), pa između brda Stolac i Gostine šume prema selu Dobrč, onda ispod planine Velež, preko prevoja zvanog Brasina, kroz Zijemaljsku šumu i Zijemaljsko polje do sela Zijemlja i, dalje, do Boračkog jezera, gde je bilo sedište Štaba partizanskog bataljona. Bilo je i drugih pravaca izlaska iz grada, sa Mazoljica ili sa Luke, ali je opisani pravac bio najsigurniji.

Iz Bjelušina, odredi i pojedinci polazili su iz kuća Živote i Pavla Neimarevića, Laze i Gane Radišić i Milice i Zore Samardžić. Pošto su sve te tri kuće bile blizu jedna drugoj, sačinjavale su dobar punkt, pogodan za manevar u slučaju iznenadne situacije.

Odmah po mom povratku iz Beograda u Mostar, oktobra 1941. godine, doznao sam od Laze Radišića i Vase Masle, da je naša kuća i dalje, u našem odsustvu, korišćena za organizaciju izlaska odreda na slobodnu teritoriju. Ona je, ostavši prazna nakon našeg odlaska u Srbiju, bila pogodna za ovaj posao, što je organizacija NOP-a iskoristila. U tom vremenu je i Života iz istočne Hercegovine dolazio par puta, zbrinjavao neke drugove i odvodio druge u partizane. Vasa mi je rekao da je i on iz nje već par odreda odveo na Boračko jezero. Predložio mi je da sledeći odred skupa odvedemo, što sam prihvatio, a to mi je i Života preporučio.

U PRATNJI LEPE PEROVIĆ DO ODREDA »NEVESINJSKA PUŠKA« / SUSRET S BRATOM ŽIVOTOM

U oktobru 1941. godine, Vasa Maslo i ja bili smo pratioci Lepe Perović, člana PK KPJ za BiH od Mostara do Nevesinja i Štaba odreda »Nevesinjska puška« u Lukavcu. Nisam znao ko je ona i šta je, ali nam je Adem Buć, kada nam je davao propusnice za Nevesinje i zadatak, rekao samo toliko: da je to važna osoba i da je moramo živu i zdravu dovesti na odredište, te da svojim glavama odgovaramo za njenu bezbednost.

Iz Mostara smo krenuli autobusom, redovnom linijom Mostar – Nevesinje. Lepa je putovala pod tuđim imenom, obučena u muslimansku odjeću sa »zarom« na licu. Vasa i ja bili smo naoružani pištoljima. U Nevesinje smo stigli bez problema. Sačekao nas je Fahrudin Orman i odveo u kuću Ivkovića – da se Lepa presvuče. Odatle smo peške nastavili do sela Odžaci, koje se nalazi oko 6 km od Nevesinja, u kuću  Brenja. Usput smo zapazili da je među borcima koje smo sretali najviše onih sa trobojkama na kapama, bez petokrake. Ovo me je malo iznenadilo, jer takav slučaj nije bio na konjičkom terenu, gde sam odlazio. U Odžacima je pred nas izašao jedan od Brenja, mislim Dušan, i prihvatio je Lepu, a nama rekao da sačekamo u seoskoj kafani, u blizini kuće.

U kafani smo poručili po kafu i čekali. Kafana je bila mala, za svega tri do četiri stola. Par minuta po našem ulasku došla je patrola od dva borca sa puškama. Verovatno ih je neko obavestio da se u kafani nalaze nepoznati ljudi. Odmah su prišli našem stolu i tražili nam dokumenta. Prvo sam ja dao svoju radničku knjižicu, koju mi je jedan od njih posle pregleda vratio. Potom je pregledao Vasinu knjižicu i nešto se dogovarao sa svojim kolegom, koji je stajao malo dalje s puškom u rukama. Vasa me gurnu laktom i reče: »Biće belaja, budi spreman«. U tom nam priđe onaj što je gledao knjižicu, govoreći Vasi: »Ti si Turčin«. Vasa mu odgovara da nije, nego Srbin, i da u Mostaru porodica sa prezimenom Maslo ima u sve tri vere. U to i ja upadoh, sa poukom da dobro pogledaju knjižicu, jer je on Vasilije, od oca Lazara. Na to se ovaj obrecnu na mene – šta se ja mešam u to kad me on ništa ne pita. Taman su počele da sevaju varnice i prepirke s obe strane, pa i oni da okreću puške na nas, kad se na vratima pojavi Brenjo. Sav zaduvan, dreknuo je na patrolu: »Šta je to, dosta«!, dodajući da nas ostave na miru i neka vrše svoju dužnost napolju a ne da se zadržavaju u kafani. Isterao ih je napolje. Neko je, verovatno, obavestio Brenju da bi moglo doći do neprilika u kafani, pa je, srećom, dotrčao i pomogao nam.

Iz kafane i iz Odžaka otišli smo ne popijene kafe, ali sa ukusom gorkog osećanja o vidnoj podvojenosti, netrpeljivosti i verskoj mržnji. Iako nam je Brenjo, posle ovog incindenta, pokušao objasniti, da je na tom terenu bilo dosta pljačke, paljevine, pa i ubijanja od ustaša muslimanske vere i da se to ne može tako brzo prevazići – ipak smo odneli neugodan utisak.

U selu Lukavac, u Štabu odreda »Nevesinjska puška«, Života je bio partijski rukovodilac. Kada smo stigli u Štab, jedva sam čekao da ga vidim, jer se nismo videli od mog odlaska u Srbiju, leta 1941. godine, pa sam taj trenutak željno očekivao. Međutim, ovaj drugi, željni, susret nije bio baš najprijatniji. Zapravo, Života nije bio u štabu kada sam došao. Tamo je, teško bolestan od tifusa ležao Ratko Taušan. Imao je visoku temperaturu, pa su mu stalno stavljali led na glavu. Tužan zbog toga uzeo sam dvogled iz Štaba, izašao napolje i posmatrao okolinu. Uskoro su mi neki doviknuli da Života dolazi na konju, pa sam ga kroz sočivo posmatrao i pratio sve do dolaska. Umesto da se izgrlimo i izljubimo, on je, čim je sjahao s konja, pitao odakle mi dvogled, (prepoznao je štabski dvogled), zašto sam ga uzeo i izneo iz Štaba, opominjući da se to ne smije činiti i si. Ponašao se, učinilo mi se, kao da sam minirao štab. Ne znam da li je video kako sam iznenađen takvim susretom, ili se pak, »ispraznio« od neke ljutnje koju je sobom doneo. Tek posle toga rukovali smo se i pitao me je kako su ostali, imam li vesti od njih. Primetio je da sam ljut, pa me pozvao u Štab da mi pokloni jedan mali pištolj. U stvari to je bilo samo vraćanje duga, jer sam mu prilikom njegovog odlaska u partizane dao moj pištolj, s napomenom da mu ga samo posuđujem. Unutra, u onoj prostoriji gde je ležao Ratko, dajući mi pištolj (mali nemački »mauzer« kalibra 6,35 mm), rasklopio ga je da bi mi pokazao kako se »usitni« i sklapa. Da li zbog zbunjenosti od takvog postupka, ili malo iz straha što sam opet u sobi sa takvim bolesnikom, a i zbog svoje nespretnosti – uglavnom, u tom baratanju sa piš- toljem on mi je u jednom momentu, opalio u ruci. Metak je udario u patos baš između Životinih nogu, ali srećom, bez ikakvih posledica, čak ne znam ni da li je bolesni Ratko čuo pucanj.

Sledeći naš susret bio je uskoro, kada je Obrad Slijepčević sišao u Mostar po lekove i doneo poštu. Preneo mi je Životino naređenje da skupa sa njima iznesem lekove koje će organizacija pripremiti. Lekovi su nabavljeni preko Salke Muslibegović-Trockog. Autobusom smo stigli do Nevesinja, a odatle prema selu Odžaci krenuli peške, noseći lekove u cegeru od like, prekrivene zelenim kupusom. Na izlasku iz Nevesinja, na drumu bila je italijanska posada, sa rampom preko ceste. Nešto pre nailaska na stražu, Obrad mi je dao da ja ponesem ceger sa lekovima, rekavši da nema legitimaciju i da će me on stići. Izgubio se iza neke ograde. Italijanski stražar mi je samo površno pogledao torbu i zapitao me kuda idem. Onda me legitimisao i propustio. Tek kada sam malo odmakao, setio sam se šta bi se sve moglo desiti da mi je pogledao ceger, iako je Obrad tvrdio da Italijani samo gledaju legitimaciju, a ne i stvari. Sam se sebi nisam mogao načuditi kako sam mogao postupiti tako hladnokrvno. Obradovo iskustvo je pobedilo. Lekovi su se, istina, mogli i noću preneti, bez ikakvog rizika.

Po povratku iz Štaba, u selu Zovi Do sreo sam Branu Kovačevića, s torbicom preko ramena i bez puške. Bio je terenski politički radnik. Srdačno smo se izljubili, jer smo bili dobri drugovi još iz osnovne škole (u prvom razredu smo sedeli u istoj klupi kod upravitelja Jerebice, u lučkoj školi). Seli smo na kamenje pored puta i ispričali se o svemu: ja njemu novosti iz Mostara, a on meni o situaciji na terenu, sa naglaskom da je teško raditi, jer je narod zaplašen, nema poverenja u drugu veru pa to stvara teškoće. Upoznao sam ga sa slučajem koji se desio Vasi i meni u Odžacima. Tako pričajući o svemu i svačemu, od Brane doznadoh da tu, u selu Zovi Do živi Nikola Svorcan, koji je 27. juna 1941. godine, sa mnom uhvaćen i vezan za ruke prilikom hapšenja od ustaša pred Vidovdan. Tom prilikom njega su ustaše, usput, od naših kuća u Bjelušinama do žandarske kasarne u Mostaru, stalno i strahovito tukli. Ustaša Huremović ga je raskrvavio udarajući ga pištoljem po temenu, vilicama i celom telu. Zubi su mu ispadali i krv lila. Bilo je strašno, a ja vezan s njim za ruke sve sam to preživljavao, očekujući svakog momenta da i mene počnu udarati kao njega. Brana me je poveo do Nikoline kuće. Tom susretu i Nikola i ja smo se iskreno obradovali i izgrlili se. Kao deca, zagrljeni skakali smo od radosti ispred njegove sirotinjske seoske kuće, što smo živi i zdravi. Pošto je ukućanima objasnio ko sam, naredio je da se donese što se ima da se popije i pojede. I Brana nam se pridružio, pa smo dugo, sve do posle podne, pričali naše muke u ustaškim rukama, kao i muke svih ostalih koji su ovom prilikom bili uhvaćeni.

Slika desno: Brana Kovačević je treći s lijeva.

PRVI I NAJTEŽI KURIRSKI ZADATAK NA RELACIJI MOSTAR – BORAČKO JEZERO

Krajem oktobra 1941. godine, Vasa i ja krenuli smo sa jednim odredom iz Mostara do Boračkog jezera, gde se nalazio štab, tada već formiranog Konjičkog bataljona. Vasa je bio vođa puta, jer je relacija već poznata. U odredu se nalazilo oko 15 ljudi, sve muškarci. Nosili su raznu opremu, ali svaki i ponešto puščane municije. Ja sam to nosio u nekom provizornom rancu napravljenom od džaka. Ne sećam se koji su drugovi tada bili sa mnom u odredu, jer je taj prvi izlazak iz grada sa dugim pešačenjem za mene bio toliko naporan, da sam ceo put prešao kao u nekom snu. Krenuli smo iz naše kuće (Neimarevića) noću, oko 21 sat. Kretali smo se uz ulicu Suva Dronja između starog Bjelušinskog groblja sa desne (istočne) strane i vinograda Radišića i Drljevića sa leve strane (zapadne), preko Pudara, konjskom stazom između brda Stolac i Gostina šuma, pa pored neke čatrnje u kojoj je još bilo vode, do sela Dobrče i pojata iznad njega, onda uz severozapadne planine Velež, preko prevoja Brasina u Zijemaljsku šumu, zatim niz potok, pored koga je bilo između 20 i 30 vodenica nizvodno do Zijemaljskog polja u selo Zijemlje, a odatle na Boračko jezero.

Svi smo se kretali sa dosta napora i često zastajkivali. Iako nas je Vasa stalno požurivao, niko nije protestovao, sve se odvijalo u strogoj tišini, jer su na brdu Stolac postojale italijanske posade koje bi u noćnoj tišini mogle čuti i najmanju buku. Meni je ovaj izlazak bio strahovito naporan. Već posle nekoliko stotina metara počeo sam osećati zamor. Tome je svakako uzrok što od izbijanja rata do tada nisam radio nikakve naporne poslove, pa sam bio van svake fizičke kondicije. Ćutao sam i trpeo, ali sam sve češće pomišljao da bacim teret s leđa i bar donekle olakšam kretanje. Verovatno bih tako i postupio da se nije radilo o municiji, mada bih i bez tog tereta teško podnosio pešačenje uz brdo. Vasa je primjetio moje nevolje i par puta me upitao mogu li dalje. Uvek sam odgovarao da mogu, a lagao sam, jer sam svakog časa očekivao da ću se onesvestiti. Lagao sam i iz nekog ponosa, jer smo Vasa i ja od najranijeg detinjstva bili nerazdvojni drugovi, pa mi je bilo neprijatno da priznam, da ja ne mogu, a on, eto, može.

U selu Dobrču smo imali duži odmor. Moralo se čekati do zore, jer se opasni prevoj Brasine mogao preći samo danju zbog velikog nagiba i klizišta prema provaliji. Prenoćili smo u kući porodice Đuliman. Kada smo ušli u kuću i spustili teret, leđa su mi ostala tako ukočena da se nisam mogao previti i sesti nekoliko minuta, sve dok bol nije malo popustio. Odmor od nekoliko sati sedenja i nekog polusna dobro je došao. Tu smo i jeli i pili ono što smo poneli. Svako je svakoga nudio da što više pojede, da bi svoj teret olakšao za dalje pešačenje, jer je predstojao još znatno duži i naporniji deo puta.

U ranu zoru i u najvećoj tišini, napustili smo kuću Đulimana (tu usputnu bazu svih kurira za sve vreme rata) i krenuli smo donekle odmorni, iako neispavani, prema opasnoj Brasini i Zijemaljskoj šumi. Sada je kretanje bilo lakše jer se išlo nizbrdo, pored potoka i vodenica.

Tek na izlazu iz šume odvojili smo se od vodenica i pred sumrak ušli u Zijemaljsko polje. Sve umorniji, sporije smo se kretali. Uskoro smo u daljini ugledali svetla, i obradovali im se, ali, činilo mi se, da smo opet išli satima do njih i nikako da im priđemo. Pitao sam Vasu, kako to da toliko dugo idemo ovom ravnicom, a nikako da se primaknemo svetlu. On se nasmejao i odgovorio da je to fatamorgana. I zaista, tada sam prvi put osetio to grozno saznanje: leđa ukočena od tereta i umora, pred očima sve neke varnice, ono svetio i siluete kuća nikako da se približe, a izgledaju na dohvat ruke. Činilo mi se da prolazi čitava večnost, a mi ne prilazimo selu. Čudno osećanje i težak trenutak! No, osim Vase koji je, očito, već stekao kondiciju na putu od Beograda do Mostara, i ostali su preživljavali moje muke, jer su posrtali i jedva se kretali, pa, verovatno, nisu ni primetili koliko sam iznemogao. Kada smo, konačno, stigli u selo (mislim Kušići) i ušli u kuće da predahnemo, popadali smo od umora i dosta nam je vremena trebalo da dođemo k sebi i rasteretimo se i ako to, ustvari, i nije bio nikakav naročit teret. Učinilo mi se da nema kraja ni broja tim vodenicama, pa na naše pitanje koliko ih ima Vasa reče da treba da prođemo pored 28 vodenica, ali ih ja, ni tada ni kasnije, nikada nisam brojao, iako sam dosta puta tuda prošao.

Vasa nas je podelio po nekolicinu u više kuća, da nešto pojedemo i odmorimo se. On i ja smo išli kod nekog Kurteša. Domaćin nas je izvanredno dočekao i odmah nas poslužio večerom, kuvanim krompirom sa suvim mesom. Da li zbog nestašice hrane u ratnim uslovima u gradu, da li zbog umora i gladi, ili zbog zaista dobrog ukusa, ova mi je večera toliko prijala da već dugo vremena ne znam da sam nešto tako ukusno i sa toliko apetita pojeo.

U Kušićima smo prenoćili i ujutru krenuli za Boračko jezero. Pred polazak je domaćin Vasu i mene poslužio purom i mlekom. Ovog puta sam doživeo veliko razoračarenje. Posluženi smo purom i mlekom u lavoru! Zar posle ovakve večere doručak u lavoru? Ovo me je toliko razoračalo da nisam mogao jelo ni da probam, pravdajući se da sam previše jeo za večeru. Vasa je jeo i to, kao normalno prihvatio. Objasnio mi je da je lavor kod ovih meštana posuda kao i svaka druga i upotrebljava se samo za hranu, pa da se ne iznenadim ako u nekoj kući budem poslužen i iz »tute« (noše), jer su im to posude kao i sve druge šerpe i lonci u domaćinstvu. Mislim da me je zaista ubedio, a i lično sam se u to kasnije uverio.

Posle tog odmora i okrepljenja, lako smo stigli do Boračkog jezera, gde je bio smešten Štab. No, da moja nevolja bude potpuna, na putu me je zaboleo zub i vilica toliko natekla da me je bilo strah pogledati u ogledalo. Pomogla mi je domaćica u kući gdje smo jeli, ubedivši me da na lice privalim sjernu vunu (vunu od ovce, koja još nije oprana). Vuna je strašno zaudarala, ali je to prema bolu koji sam trpeo bilo lako podnošljivo.

Kada sam tada krenuo iz Mostara imao sam čvrstu nameru da ostanem u partizanima, iako o tome nisam govorio nikom od onih u koloni, pa čak ni Vasi. Poneo sam i toplu odeću i dobre cipele – gojzerice, a pri dolasku sam rekao babi Cvijeti, koja je ostala sama u kući, da ću ovoga puta duže odsustvovati, i uputio je da se kada joj nešto zatreba obrati za pomoć mom majstoru Milanu Milićeviću (on mi je to, stvarno, i obećao kada smo se vozom zajedno vraćali iz Beograda). Međutim, već sutradan Vaso mi je preneo naređenje da moramo opet u Mostar, po nove drugove. To je naredio Nenad Vasić. Objasnio je da je tako odlučeno, jer stanujemo na pogodnom mestu, da poznajemo teren i komšije i si., i zato treba da idemo. Nisam bio ubeđen da je to pravi razlog. Pomislio sam da je takvoj odluci pre doprineo moj veliki otok vilice, jer sam stvarno loše izgledao, da bi mi omogućio lečenje u gradu. I Nenad mi je potvrdio tu odluku, pa iako nisam bio oduševljen, nije mi preostalo ništa drugo nego da idem. U kasnijem razgovoru sa Vasom videlo se da je to bio njegov predlog, jer smo dobri drugovi i najbolje se poznajemo i jedan drugom verujemo.

Posle dva dana Vaso i ja smo krenuli u Mostar istim putem kojim smo i došli. Tako sam postao kurir organizacije NOP-a u Mostaru i Mostarskog bataljona koji je dejstvovao na terenu sreza Konjic i Nevesinje.

TEHNIČKI ODBOR ZA OTPREMANJE ODREDA IZ GRADA U PARTIZANE

Uskoro, posle povratka iz Štaba bataljona sa Boračkog jezera, Mustafa Temim-Turko i Lazo Radišić su mi saopštili da sam uključen u tehnički odbor za otpremanje odreda u partizane. Turko me je ubeđivao kako je to važan zadatak, kao i da sam u bataljonu, pa čak i odgovorniji i opasniji, pozivajući se na Životu, da je to i njegova odluka. Pošto sam u tome već imao izvesnog iskustva, nije mi to stvaralo neke posebne probleme. Shvatio sam da smo samo Lazo i ja u odboru za naš reon, u punktu Bjelušine. Pored nas, u odboru je bio i Safet Šapuh-Beg, zadužen za tehniku, a vjerujem da je u odboru bio i Salko Muslibegović-Trocki zadužen za sanitet, jer sam od njega dobijao razni sanitetski materijal, a i Lazo ga je često pominjao, mada ne mogu da budem siguran.

U početku veza nam je bio Mustafa Temin Turko, a po njegovom odlasku u bataljon, veza sa Komitetom je bio Adem Buć (do hapšenja), a zatim kraće vreme Haso Fazlinović-Žuti. U nekim slučajevima obraćali smo se i Hami Grebi.

Što se tiče same tehnike otpremanja odreda ona se sastojala i uglavnom odvijala na sledeći način: Drug Turko ili kasnije Adem pozvali su me (direktnim dolaskom ili porukom preko Laze Radišića koji je držao krojačku radnju, ili bi mi sam Lazo preneo njihovu poruku) da se nađemo. Kada se sastanemo rekli bi mi kada treba odred da krene. Odmah bi utvrdili koliko će drugova ići, kojim će pravcem i u koje vreme koji od njih dolaziti, ko će ih (najčešće drugarice) dopratiti i opremu im doneti (oružje često pod feredžom). Dolazak se obavljao pojedinačno, najčešće u parovima muško i žensko, rede samo dve žene, a nikako dva muškarca skupa. Većinu lica koja bi dolazila požnavao sam, no i pored toga odredili bi znak raspoznavanja. Pošto je odred uvek polazio noću (zimi oko 21, leti oko 22 časa) dolazilo se u kasnijim poslepodnevnim ili ranim večernjim časovima. Tako se izbegavao dan, a i policijski čas. Izbegavano je donošenje opreme pre dana polaska odreda, sem u izuzetnim slučajevima.

Kada bismo to ugovorili, moje zaduženje je bilo da sakupljam, obezbeđujem i otpremam odred. Najpre bih odredio omladince i postavio ih na pogodna mesta (na raskrsnice Ulice Bjelušine i Voljevica ulice, sa Krivim sokakom, na uglove ulice i na kraju naše ulice prema Luci i Šarića džamiji i Toplom dolu). Tako bi bili obezbeđeni svi pravci dolaska. Dobili bi znak raspoznavanja i način signalizacije (danju i za videla maramicom, noću paljenjem cigarete šibicom jednom ili više puta i si.), uz obavezno prethodno zamračivanje ulice razbijanjem uličnih sijalica.

Po prikupljanju i opremanju odred bi krenuo. Ja bih ga ispratio, a potom povukao omladince sa straže. Ako sam ja bio vođa puta i sam vodio odred stražarima bi odredio vreme kada će se povući posle našeg odlaska, a ja bih poništio tragove uklanjanjem svih ostataka i kretao.

Ovakav je, uglavnom, bio postupak kada je odred polazio iz moje kuće, a slično je bilo i ako je polazio iz kuće Radišića ili, kasnije, Samardžića, koje su u neposrednoj blizini, pa čak i kad se polazilo iz vinograda, što se dogodilo nekoliko puta.

Osim ranije opisanog mog izlaska u Štab bataljona u vremenu od oktobra 1941. do kraja 1943. godine, više puta sam dolazio u naše jedinice na pomenutim terenima, (11 ili 12 puta) ali ću nastojati da opišem samo one kojih se najbolje sećam.

Sledeći odred krenuo je posle nekoliko dana, mislim u novembru. Otišao je iz moje kuće i ja sam ovog puta učestvovao samo u njegovoj pripremi i ispraćaju iznad grada, a Vasa ih je odveo u bataljon. U ovom odredu nalazio se i trgovac Vlado Mitrinović (kasnije streljan od naših zbog pokušaja dezerterstva i kod njega pronađenih spiskova boraca po jedinicama u bataljonu).

Ranije sam rekao da su u 1941. godini odredi iz Mostara kretali, uglavnom, iz naše kuće. Ona se nalazila zaista na pogodnom mestu, pri vrhu ulice Bjelušina prema brdu, u ulici radnika (rudara i zanatlija), do- brih komšija. Imala je dobre prilaze iz više pravaca: sa Luke uz ulicu od Šarića džamija, od brda iz Toplog dola, uz Krivi sokak uz Voljevica ulicu, preko Pašinovca, kroz bašte i preko groblja. Uz to sama kuća je uklještena među druge zgrade i teška je za opkoljavanje u slučaju potrebe i pretresa, a jedno vreme je, dok je čitava porodica bila u Srbiji, bila i napuštena, što je pogodovalo radu za NOP. U ovoj kući dugi niz godina živela je naša porodica, još davno, pre rata, poznata policiji kao protivrežimska, žigosana kao komunistička, jer je otac Savo sa Gojkom Vukovićem osnivač Partije u Mostaru, majka Anika više puta hapšena, kao i stariji brat Života. Tako je bila kao predodređena za ovaj rad. U njoj je našao utočište i Savo Medan po dolasku iz Španije, iz nje je krenuo prvi odred za organizaciju ustanka u Hercegovini, što je sve uticalo da se u njoj nastavi borba protiv neprijatelja za sve vreme rata. Razume se, ovaj rad se nije odvijao samo iz naše kuće u Bjelušinama, već su se odredi pred kraj 1941. godine i u dogovoru sa Lazom Radišićem, počeli otpremati i iz njihove kuće, a kasnije i iz kuće Milice Samardžić.

Zima 1941/42. bila je izuzetno duga i hladna, sa mnogo snega, vetra i mraza (više godina pre toga nije bila tako oštra zima i sa toliko padavina). Već u novembru sneg je pao u planinskim delovima, a kasnije i u samom gradu, što se retko dešavalo. Uz sve teškoće koje je rat doneo, ovako hladna zima je još više pogoršavala položaj partizana uopšte, a nas kurira posebno. Sneg je toliko napadao iznad Mostara, prema planini Velež, da je prosto poravnao reljef, pa se jako teško moglo orijentisati i pronalaziti već od ranije dobro zapažene tačke (orijentire). A pošto se uvek išlo noću, to je orijentacija bila još teža, graničila se s nemogućim, pogotovo što su gore, u planini, stalno duvali tako jaki vetrovi da su se teško od vejavice mogle držati oči otvorene i kretati se. Zbog ovako teških uslova dešavalo se da povedemo odred i celu noć lutamo ispod Veleža, vrteći se u krugu i tek kad počne da svanjiva uvidimo da smo na istom mestu, odnosno da smo se kretali u krugu.

Tako se desilo 8. januara 1942. godine, kada smo otpremili odred koji je vodio Vojo Ivanišević. U odredu je bilo 15 do 20 boraca, a među njima i više drugarica. U tom odredu su bili i Franjo Šimić i njegova sestra Neda. Celu noć su lutali kroz mećavu iznad sela Dobrča i pred zoru 9. januara, vratili su se nazad u kuću Laze Radišića, svi skoro zanemeli od hladnoće. Odmah im je kuvan vruć čaj da se povrate, što je bio veliki rizik zbog dima iz dimnjaka u to doba, jer je lako moglo privući pažnju patrola. Posle okrepljenja, u toku dana su otpraćeni kućama, da sačekaju sledeći polazak.

Drugi put, početkom 1942. godine (krajem januara ili početkom februara) Vasa i ja vodili smo jedan odred u kome je bio i Hutka Jakirović, šofer iz Mostara (umro posle rata). Hladnoća s mećavom bila je tako jaka da smo se jedva kretali, najčešće držeći se jedan za drugoga. Dugo smo lutali dok nismo naišli na malu pojatu sa stokom i jedva se nekako ugurali među ovce i koze. Pred zoru smo nastavili put gazeći sneg, negde propadajući i do pojasa, negde se održavajući na površini na ledu, dok nismo stigli u Zijemaljsku šumu. Od hladnoće Hutki se sneg i led zamrznuo u čizmama, pa ga je toliko stezalo da je jaukao od bolova. Pokušali smo naložiti vatru i odmrznuti led, ali nismo uspeli pa smo morali raseći čizme i osloboditi mu noge. Bila je to šteta za čizme, nove, žute, domobranske, a pošao je u kompletnoj domobranskoj uniformi.

Konspiracija celokupnog rada oko priprema, mesta i vremena odlaska odreda bila je stroga i obavezna. Pa i pored toga, najbliži srodnici onih u partizanima doznali bi približno vreme odlaska odreda ili pojedinca, koji će odlaziti u partizane, pa bi majke, sestre, supruge ili verenice molile pojedince da ponesu po neku stvar njihovima. Pored pozdrava ili raznih poruka i pisama, najčešće je to bila hrana, razni kolači ili pita i drugi slatkiši i topla odjeća. Ovi bi, opet, nas kurire i vođe puta izvestili, jer je, radi sigurnosti i odgovornosti, kao po nekom pravilu bio red da znamo šta se i kome nosi. Pred polazak, mi kuriri vršili smo raspored opreme koja se nosi za bataljon, (oružje, municija, sanitetski materijal, pisaći pribor, odeća i druga roba) tako da bi opterećenje svakoga bilo podjednako, prema fizičkoj spremi ljudi, jer je opremu za bataljon bilo obavezno nositi, a sve ostale stvari su bile u drugom planu i na dobrovoljnoj osnovi. Kada je bilo tih privatnih paketa više njih bi ravnomerno podelili, mada smo gledali da nekako uzmemo više onih sa hranom. Ovo malo lukavstvo prihvatili smo od Mehe Arapa. On je praktikovao da, osim pošte, nosi samo hranu. Posle nekoliko odmora najveći deo hrane bi se pojeo i tako se dalji put olakšavao. Nekada je Meho vodio i konja i na njemu nosio hranu i drugu opremu.

Put iz Mostara za drugove koji prvi put izlaze bio je strahovito naporan, što sam i ja iz vlastitog iskustva, dobro pamtio. Ljudi su bili bez kondicije, često su duže ili kraće vreme živeli u ilegalstvu, bez kretanja, a uz to su, i pored upozorenja, nastojali da ponesu dosta tople odreće i drugih potrebština za ličnu higijenu. Put je vodio uz veliku uzbrdicu zatrpanu snegom, mračan, što je iziskivalo nadljudske napore. Posle nekoliko sati hoda, zamor bi dostigao takav stepen da su ljudi bacali pojedine predmete. Kao po nekom pravilu, najpre bi odbacivali flaše sa pićem. Radi velike hladnoće, skoro svaki drugi bi pri polasku poneo pomalo, uglavnom, žestokog pića za zagrevanje usput, iako smo im preporučivali da je korisnije da ponesu šećer, suve smokve ili čak i vina, da to zagreva duže nego žestoka pića od kojih samo otežavaju noge. Uz piće, bacao se i suvišan deo hrane. Ovo je jedan od razloga, iako ne i jedini, zbog kojih pokloni u hrani skoro nikada nisu stizali do primalaca. Pozdravi, poruke, pisma ili predmeti tople odeće da, ali hrana ne. Ovo bi se uvek napomenulo onome ko bi želeo nešto poslati, ali uzalud. Drugovi se njihovim molbama nisu mogli odupreti. Naravno najveći deo te hrane bi se pojeo, naročito slatkiša, jer smo to preporučivali kao korisnije od alkohola.

Jednom prilikom, u januaru 1942. godine, Vasa, Šerif Burić i ja smo u jednoj pojati ostavili čitavu gomilu hrane sakupljene od drugova, jer nisu mogli dalje da nose, a nije se moglo toliko ni pojesti. Prethodno smo se malo ugostili, gdje je u nevolji i umoru bilo i šala na račun »maminih maza« kojima majke i sestre šalju pite i kolača, a mi nismo u stanju ni sami sebe da nosimo. Nama je bilo važnije pomoći iznemoglom drugu, prihvatiti njegov ranac, pa pojedince čak i podupirati u hodu na velikim i opasnim delovima puta, nego nositi hranu. To naročito kada se radilo o opremi koja je nošena za bataljon, a nje je uvek bilo, jer se znalo šta se sve nosi i bez čega se nije smelo stići u bataljon, inače bi za svaki manjak odgovornost pala na kurire kao vođe puta.

U februaru 1942. godine Meha Arap, Vasa i ja pratili smo Envera Ćemalovića, Remziju Duranovića, posle njihovog bekstva iz zatvora. Ovi drugovi su bili toliko fizičiki slabi, iscrpljeni od slabe ishrane i bez kondicije zbog mirovanja u zatvoru, da su se jedva kretali. Pošli smo iz naše kuće i posle svega nekoliko stotina metara, po napuštanju poslednjih kuća, morali smo da uzmemo njihove rance da bi im olakšali kretanje. Kasnije smo im morali pomagati u hodu, idući podruku, jer nismo imali vremena za odmor, pošto je iznad Pudara bilo zakazano vreme sastanka drugoj grupi koja je krenula sa Mazoljica.

Početkom marta iste godine iz Mostara je trebalo odneti neku municiju u bataljon. Pošto iz grada tada nije kretao odred koji bi ostao gore, angažovana je grupa ljudi bliskih »Veležu« da odnesu municiju, pa da se vrate u Mostar. Pored ostalih, bio je fudbaler »Veleža« Leo Hrvić, a sećam se da su u toj grupi bili i Mujo Udovičić i Munib Rajković – Muna. Bilo nas je ukupno desetak. Krenuli smo iz moje kuće noseći svaki desetak-petnaest kila puščane municije. Iako su bili sportisti, većina ih je zbog neigranja i netreniranja, već do Brasina toliko malaksala, da sam pored svog, morao, još od dvojice uzeti rance sa teretom, a neke podeliti onima koji su još imali snage. Tek kada se krenulo nizbrdo, kroz Zijemaljsku šumu i pored vodenica, ljudi su se počeli oporavljati i uzimati svoje rančeve. Kada smo predali municiju u selu Zijemlja, gde je bila četa, zadržani smo dva dana da bi se oni odmorili posle tog za njih velikog napora (u Suhopolju, mislim da se tako zvao kraj gdje smo čekali povratak). I ovog puta sam imao nameru da ostanem u partizanima, ali me je Enver vratio jer sam navodno, kao poznavalac puta morao dovesti u Mostar fudbalere.

U povratku se lakše kretalo, jer nisu imali teret, sem što sam ja poneo malo dobrog zijemaljskog krompira (koji će me kasnije spasiti zatvora, a možda i sačuvati glavu), iako je kroz Zijemaljsku šumu bio još uvijek sneg i gazilo se do iznad pojasa, pa smo bili potpuno mokri. U tom povratku imali smo svi skupa, zaista, dosta sreće. Kada smo se spuštali do Mostara, na mestu zvanom Pudara, svi su želeli da ih povedeni svojoj kući da prenoće, pa da se tek ujutru raziđu, jer je bilo kasno, oko 9 časova, a i policijski čas je počeo. Ali, ja sam ostao uporan da oni krenu odatle jednim pravcem, niz Mazoljice i Brankovac, jer su im u tom smeru kuće, a ja ću niz vinograde svom domu. Objasnio sam im da je rizično ići kod mene, jer smo nekoliko dana otsutni i ne znam kakva je situacija kod moje kuće. Tako smo i postupili, na našu sreću. Otišli su niz Dronju, a ja sam, posle popušene cigarete, krenuo kući niz vinograde. Nelagodno sam se osećao, prosto kao da sam predosećao opasnost. Svratio sam u vrh vinograda Trifka Radišića i u zid sklonio poštu koju sam nosio, a sa njom i pištolj. U dnu vinograda, na vodovodu, upao sam u zasedu i uhvaćen sam od policije koja je, u vremenu dok sam ja bio odsutan, postavljena da čuva vodovod. Policajac Mirica i čuvar vodovoda Efica (on je opsluživao i održavao vodovod) uhvatili su me i pretresli. Počela su mnogobrojna pitanja: ko sam, odakle idem, da li sam prethodnica, zašto sam mokar po grudima, znam li da je policijski čas. Odgovarao sam da sam jutros rano otišao u selo Dobrč, odneo konce i petroleja i zamenio za krompir, te se zadržao i po mraku krenuo nazad pa upao u vodu, u neko pojilo gdje seljaci napajaju konje i zato sam mokar, da ne znam šta je to prethodnica, a da sam ih ja video jutros kada sam prošao uz ulicu i da sam znao da su tu, te da sam se vraćao tuda niz ledine jer je ulica Dronja izrovana pa je noću teško ići. Poveli su me i da bi proverili, pitali su Ljubicu Samardžić i Svetu Radišić-Ganu, koje su čule uzvike zaustavljanja pa izašle na vrata, da li me znaju. Kada su dobili potvrdan odgovor pustili su me. Da li su se zadovoljili mojim »iskrenim« odgovorom ili su očekivali da će iza mene naići još neko za njih još interesantniji, a i Efica se setio da me poznaje po majci Aniki, tu iz komšiluka, ne znam zašto, ali su me uglavnom pustili da idem, a oni su se pritajili na vodovodu.

Rano ujutru dotrčala je Gana kod mene kući i rekla mi da su na vodovodu postavili policijsku stražu onog dana kada sam ja odveo odred sa municijom. Dok sam ja bio gore u bataljonu tuda su jedne noći (dve noći ranije) naišli kuriri iz Nevesinjskog odreda, Boro Balać i Gojko Botić, pa su ih policajci primetili i došlo je do pucnjave. Tom prilikom je Gojko Botić ranjen u nogu, ali su uspeli pobeći i skloniti se u kući Save Zubca u našoj ulici, gde smo im kasnije dovodili lekara dr Marića. Zato su mene i pitali da li sam prethodnica i zato su me, verovatno, i pustili tako lako, jer su očekivali da bi mogao još neko naići iza mene. Ganu sam poslao po poštu i pištolj, jer je mogla bez kontrole ići u svoj vinograd u kome se nalazio vodovod, gde sam to i sklonio. Ona je to lako pronašla i donela mi kući.

Marta 1942. godine, trebalo je da jedan odred izađe na nevesinjski teren. Bilo je predviđeno da krene iz harema između Šarića džamije i Fabrike duvana, jer se pre toga trebalo snabdeti i poneti opremu, koja je prikupljana u jednoj kući Kovača, preko puta harema. Međutim, svega na oko jedan sat pre polaska odreda, policija je brzom akcijom uspela da pokupi i odnese prikupljeni materijal. U haremu smo dugo čekali: Boro Balać (koji je sišao sa Gojkom Botićem nekoliko dana ranije iz Nevesinjskog odreda kada su naleteli na policijsku stražu na vodovodu i Gojko bio ranjen), Ljubo Pičeta (sada Nikolić), Radojka Krčmar, Mirzija Balić, i njen brat Mirzo, Husref Krpo, Husref Ćišić, Vaso Maslo i još neki. Kako je kuća iz koje smo trebali doneti materijal bila blizu (preko puta harema) osetila se neka gužva i užurbano kretanje i videlo se da nešto nije uredu. Kada se to malo utišalo, čuli smo korake kroz harem. Odmah su se svi povukli dublje u pomračinu prema brdu, a ja sam sačekao da vidim ko se približava. Uskoro su se pojavile dve siluete. Na moj tada ustaljeni znak šištanjem kroz zube, što je bilo poziv za raspoznavanje i uspostavljanje kontakta, oni su odgovorili dva puta istim znakom. Malo zatim prišli su i video sam da su to omladinci Uljarević Gojko i Grković Ognjen-Prta. Kada smo zajedno otišli do ostalih, od njih smo saznali da je došlo do provale da je svu robu i materijal koje je trebalo nositi policija odnela i da su pohapšeni svi koji su se zatekli u blizini kuće jer je u raciji bila opkoljena i okolina. Ne čekajući dalje vesti o tome ovaj odred je odmah krenuo, jer je i noć bila poodmakla. Tako se ovog puta otišlo bez opreme. To je, ujedno, bio i prvi slučaj provale na Luci, bar koliko je meni do tada bilo poznato. Međutim, kako se ovo dešavalo dosta daleko od ulice Bjelušine i našeg punkta, to nije imalo posledica ni negativnog uticaja na bezbednost u našem daljem radu. To je pokazao i dalji tok događaja, jer se rad odvijao normalno kao i do tada.

PREBACIVANJE ODREDA PREKO ZALEĐENE BRASINE

Pred kraj marta ili na početku aprila 1942. godine, poveo sam iz grada odred od oko 15 ljudi. U ovom odredu bili su Šćepo Pavlović, Nenad Perotić, Zvonko Orlić, Suzana Lakatoš i Bisera Pužić. Kasnije su uključeni i Gojko Grede, Rajko Grede, Danilo Bovon iz Bijelog Polja i još neki kojih se ne sećam.

Iz Mostara, odnosno iz moje kuće, krenuli smo nešto kasnije nego obično, posle 22 časa, pa smo zato morali više žuriti. Kada smo stigli pod planinu Velež primetili smo dim iz jedne pojate. Ostavivši kolonu da sačeka, ja sam sa pripremljenim pištoljem oprezno prišao kolibi da proverim ko je unutra. Tu sam zatekao Gojka Gredu (njega do tada nisam poznavao) sa još tri druga iz Bijelog Polja. Video sam ih kako se greju uz vatru i nešto jedu. Pokazali su mi da nose toplu odeću (vunene džempere, čarape i rukavice) u bataljon. Iznenadilo me je kada su rekli 61 da su oni očekivali da ćemo mi naići, pa su, navodno, i bili tako ko- motni i neoprezni, bez straže. Tu smo se i mi malo ogrejali, nešto pojeli i kratko odmorili, pa svi krenuli. Morali smo žuriti, jer smo zlosrećnu Bresinu morali preći u samo svanuće iz dva razloga: noću tuda nismo mogli zimi prolaziti zbog opasnog klizišta i bojazni da se survamo u provaliju, a danju nismo smeli jer je to golet, pa bi se kolona dobro videla iz »tvrđave« sa brda Stolac (iznad Mostara), gde se nalazila italijanska posada koja je obezbeđivala pomoćni aerodrom iznad Stoca. Kada bi nas otkrili, lako bi nas odande tukli nezaštićene, a otkrili bi i ovaj tako važan pravac kojim je mostarska organizacija održavala vezu sa terenom. Planina Velež je još bila sva pod snegom, a Brasina pod debelim naslagama leda. Uz to, duvao je jak severni vetar pa je bilo užasno hladno. Na takvoj poledici i nizbrdici bilo je dovoljno samo jednu stopu promašiti i okliznuti se u provaliju duboku pet stotina metara.

Dok sam ja, na čelu, bajonetom kopao udubljenje za svaku stopu, ostali su morali iza mene gaziti baš u te stope. Činilo mi se da se ne pomičemo s mesta, a počinjalo je da se razdanjuje. Da bi bilo još teže, iz ruku, od hladnoće, ispao je jedan pa drugi bajonet i nestali su niz led, u provaliju. Zatim sam kopao velikim nožem. Kad smo već prošli više od polovine puta prema prevoju iz kolone su mi preneli da je jednom drugu ispala pisaća mašina i to na najnezgodnijem mestu. Skliznula je niz led i zaustavila se dole, negde, otprilike, na polovini puta do provalije. Videla se samo kao mala crna tačka. Naredio sam da svi sednu gde su se zatekli, a ja sam pošao ukoso nizbrdo, po mašinu, jer bez nje u bataljon nisam smeo doći. Bio sam svestan opasnosti kojoj se izlažem, jer, ići niz takvu zaleđenu nizbrdicu bilo je skoro neizvodljivo iako sam na nogama imao gojzerice sa kramponima, napravljene specijalno baš za kretanje po ledu. Iako sam se vrlo oprezno spuštao, u jednom momentu noga mi se okliznula, pao sam na stražnjicu i poleteo niz led kako se samo zamisliti može. Pokušao sam kočiti petama, ali sam se inercijom prebacio na grudi pa sam glavačke jurio niz led i od vibracije i potresa počeo gubiti svest. Instiktivno, mislim poslednjim atomom svesti, počeo sam nožem grabiti i parati led, da biz zatim proleteo kroz jedan smet snega kao kroz oblak, a potom se zaustavio u drugom nametu na svega par metara od ivice ambisa. Ostao sam neko vreme miran dok mi se povratila svest, i kada sam podigao glavu i ugledao sela dole u ponoru, zaključio sam da me je samo neko čudo spasilo. Polako sam zabio nož u led, pa se oko njegove osovine okrenuo u suprotnom pravcu, prema gore, prema mašini i koloni koja je sedela i čekala sa užasavanjem posmatrajući ceo događaj koji se ispod njih odvijao kao na filmu. Povratak uzbrdo bio je lak i kada sam uzeo mašinu video sam da su njeni gumeni oslonci na dnu pocepani od klizanja, pa su šrafovi koji drže gumu parali led i zaustavili mašinu na ledu. Kada sam stigao do kolone, Zvonko Orlić mi je rekao da me je slikao foto aparatom koji je nosio, i da je izgledalo fantastično, jer se prilikom mog preletanja kroz prvi nanos snega digao takav oblak snega kao da je bomba udarila. A Nenad Perotić je, kad se sve to tako sretno završilo, od radosti zasvirao na trubu koju je nosio sa sobom, ali sam ga morao brzo prekinuti da nas ne bi čuli Italijani.

U međuvremenu, dok se to sve sa mnom dešavalo, Gojko Greda se iz kolone vratio prema pojatama i selu. Kako nikome nije rekao zašto se vratio, uplašio sam se da se možda ne radi o dezerterstvu, pa sam požurivao drugove, a ja sam počeo da još brže kopam stope, da bi smo se što pre domogli šume. Na našu radost, uskoro smo ugledali Gojka kako dolazi i vitla sekirom koju je »posudio« iz neke od pojata. Ova Gojkova dosetljivost nas je, najiskrenije rečeno, spasila. Sekira je brzo preneta do mene. Svakim udarcem sekire u led odcepio bih veliki komad leda koji je bio dovoljan za stavljanje noge (dok je nožem trebalo i po 10 do 15 puta udariti u led, da bi se iskopala jedna rupa), pa smo kretanje nastavili neuporedivo brže i za kratko vreme našli se u zaklonu Zijemaljske šume. A dalje do Zijemlja, odnosno bataljona, bilo je lako.

Prevoj Bresina je uvek, a naročito zimi, bi najnapornija i najopasnija deonica na celoj kurirskoj relaciji od Mostara do Boračkog jezera. Na tom istom mestu, gde sam se ja samo nekim čudom, tada spasio i doslovno za dlaku izbegao smrt, d e godine kasnije (u januaru 1943. godine) poginuo je Ljubo Pavlović Ljupče. Idući iz Glavatičeva za Mostar sa komesarom bataljona Enverom Ćemalovićem i kurirom Salkom Repešom, takođe je bila jaka zima i poledica, morali su pucanjem iz automata razbijati led i praviti osnovice za stope u snegu. Tako se u jednom momentu Ljupče okliznuo i sleteo u ambis, čime smo izgubili još jednog dragog druga i Brasini platili danak. S pravom smo je zvali »prokleta Brasina«. Ali baš zbog te opasnosti smo je i koristili, jer je manje pažnje skretala na sebe.

Ovom prilikom nas je zaista pratila nesreća. Idući kroz Zijemaljsku šumu pored vodenica, iz jedne od njih istrčao je pas i ugrizao za butinu jednog druga iz kolone. Plašio sam se da se, možda, radi o besnom psu, koji bi nas i kasnije pri našim prolascima mogao iznenaditi, pa sam ga, goneći ga kroz tri vodenice, jedva uspeo ubiti. Ugriženi drug nije kasnije imao nikakve posledice.

U PRATNJI NENADA VASIĆA I DR SAFETA MUJIĆA DO ŠTABA ODREDA »NEVESINJSKA PUŠKA«

Posle opisanog dolaska u Mostarski bataljon, Pero Krajina i ja dobili smo zadatak da pratimo Nenada Vasića i dr Safeta Mujića u istočnu Hercegovinu, tačnije do sela Lukavac, gde je bilo sedište Štaba odreda »Nevesinjska puška«. Koliko sam se ovom zadatku obradovao, jer mi se pružila mogućnost za još jedan susret sa bratom Životom, toliko me je i ražalostilo što se ne mogu vratiti u grad, gde sam, sa Vašom Maslom, bio uključen u pripremu atentata na Radmila Grđića, četničkog funkcionera u Mostaru. Da bih učestvovao u tom atentatu, pri polasku iz Mostara zamolio sam Vasu da odugovlači sa pripremama do mog povratka.

Na putu za Štab odreda prošli smo relativno dobro jer su Nenad i Pera i ranije prolazili ovim terenom pa su ga delimično poznavali. Ipak smo imali jednu nezgodu koju moram spomenuti. Idući kroz Nevesinjsko polje, naišli smo na neki potok nabujao od otopljenog snega. Misleći da je to plićak Nenad i Safet su prvi zagazili i upali u vodu iznad kolena pa su brzo iskočili na suprotnu obalu i počeli skakutati od zime. Videvši to, Pera i ja smo pokušali naći mesto gde je plića voda i tako smo ocenili da je jedno mesto nešto pogodnije. Pera mi je predložio da me prenese, jer ako već jedan mora da zagazi i da se pokvasi ne moramo obojica. Ovaj predlog sam rado prihvatio i Pera me je na leđima preneo preko potoka. Tako sam, zahvaljujući Perinom drugarstvu, jedini ostao suv. Kako nismo imali nikakve rezerve odeće za presvlačenje, a Safet je zahtevao da se nastavi put što bržim tempom da bi se odeća osušila i izbegla bolest, ja sam prošao najbolje jer je u suvoj odjeći i obući znatno lakše pešačiti. Usput su pričane šale na račun Perinog »mokrog« drugarstva.

U Štab odreda smo stigli pred mrak i tu zanoćili. Sutradan sam dobio zadatak da nosim poštu u Zijemlje i u Mostar. Života, koji je bio partijski rukovodilac u Odredu »Nevesinjska puška«, dao mi je pun ranac pošte i biltena i jednu vrećicu od nekoliko kilograma kovanog srebrnog jugoslovenskog novca, sa nalogom da to predam Hami Grebi u Mostaru. Objasnio mi je kuda ću ići: kroz selo Batkoviće, pa u jedan zaselak (mislim da se zvao Lapčevine) kraj Nevesinja, do Miloša Tešanovića. Za Miloša mi je dao pismo u kome mu naređuje da mi obezbedi pratnju do Dušana Brstine, onda komandanta partizanskog bataljona »Bišina«, a ovaj će do Zijemalja, odakle se dalji put do Mostara dobro poznavao.

Na putu prema Batkovićima u jednoj šumi sam sreo Vida Kovačevića-Viđana. Zatekao sam ga gde sedi s puškom preko krila, puši i čuva nešto stoke. Obradovali smo se susretu, jer se dugo nismo videli, a nekada pre više godina, bili smo prve komšije u Mostaru. Dok smo sedeli i pušili, čuli smo neke pucnje dole prema selu i na moje pitanje ko puca, Viđan mi kaže, da to streljaju nekog izdajnika, a da su i pre nekoliko dana jednog streljali. Pričalo se da Ljubo Petković ne može promašiti, jer on gađa tačno u čelo.

Kod Tešanovića sam stigao pred mrak. Odmah su mi dali da jedem, a Miloš mi je rekao da će me do Brstine pratiti njegovi sinovi Maksim i mislim Danilo. Kako mi je vreća sa novcem bila malo pocepana, plašio sam se da će početi ispadati novac, pa sam zatražio malo konca i iglu da zakrpim. Mislim da je ovo bila moja velika greška. Kada smo krenuli, sa kućnog praga su mi pokazali svetla (jer je već bio mrak) Brstininih kuća, u kom pravcu ćemo ići. Oni su išli ispred mene na nekoliko koraka i čuo sam neko njihovo došaptavanje, ali nisam razumeo šta govore, pa sam pripremio pištolj. Malo zatim predložili su da jedan ide iza mene, a jedan ispred, jer je tako sigurnije. Rekao sam im da se vrate kući, a ja ću dalje sam pošto dobro vidim svetla i lako ću se orijentisati. Videli su da sam odlučan i da mi je pištolj u ruci, pa su me poslušali. Kada su se malo udaljili, potrčao sam preko nekih zidina i zidanih ograda i sklonio se pod jedan plot (jer je ceo teren bio od ograda i plotova) da predahnem i oslušnem da li me traže, pošto mi se učinilo sumljivim njihovo došaptavanje. Bio sam u pravu: tražili su me! Prošli su pored mene u naznačenom pravcu kretanja, pitajući se glasno gde sam nestao a kasnije su se vratili istim putem psujući i govoreći: »Uteče!« Ovo me je uverilo da nisu imali dobre namere, a bio sam i na samog sebe ljut što sam pokazivao novac, jer verujem da je to bio izazov za njih.

Zadovoljan što sam i ovog puta imao dosta sreće, do Brstine sam došao negde oko ponoći, jer nisam poznavao put kroz Nevesinjsko polje, iako je izgledalo blizu kada su mi Tešanovići pokazivali ispred njihove kuće. Pred kućom sam zatekao stražara na spavanju: sedi, puška mu u krilu, a glava oborena. Sagoh se da vidim oznaku na kapi i vidim trobojku, što me je uverilo da sam na pravom mestu. Probudih ga i kažem mu ko sam. Nije mu bilo prijatno, što sam ga tako zatekao, ali smo brzo prešli preko toga. Probudili su Brstinu. Dao mi je da se malo okrepim hljebom i kajmakom, ali rekao mi je da ne može dati pratnju, jer svakog časa očekuje napad ustaša, pa mu je svaki čovek i puška dragoceni. Dodao je da je, pre svega pola sata, otišla njegova patrola s konjem natovarenim nekim stvarima i robom za Zijemlja i ako požurim sigurno ću ih stići, samo ako idem pravo putem kroz šumu. Odmah sam skočio, prećutkujući kako sam prošao kod Tešanovića. Požurio sam da bih stigao tu navodnu patrolu. Lutao sam celu noć sve idući »pravo« i psujući Brstinu i ovo njegovo »idi pravo«. Na desetine i desetine staza sam naišao, nikada ne raspoznajući koja je to »pravo«, za koju mi je rekao, jer svaka je za mene bila pravo i glavna.

Kada se razdanilo odahnuo sam iako sam još bio u šumi. Ipak mi je bilo lakše, jer sam video kuda gazim. Nekako sam lakomisleno zašao u šumu, potpuno nepoznatu. Bilo je strašno. Sam sa tolikom poštom, naoružan samo pištoljem, pa i da je bio dan čoveku ne bi bilo prijatno. Uglavnom, kada je dan već poodmakao izašao sam iz šume i malo zatim sreo Husu Maslića, koji je išao s položaja u četu. Kada sam mu rekao od kud idem, začudio se, govoreći mi da ja dolazim od pravca Konjica, to jest sa suprotne strane, što je značilo da sam se zaista nalutao. Na putu do čete Husa me je upoznao sa tim kako je izginula naša desetina tih dana. U četi sam prenoćio i sutradan krenuo za Mostar, sa još više stvari, jer sam poneo i njegovu poštu. Opet sada je bilo lakše, jer sam do Mostara dobro poznavao put i već u nekoliko navrata njime prolazio.

U selu Dobrču, u kući Đulimana, našao sam Vasu Maslu i Ibru Džaferovića zvanog Gačanin. Rekli su mi da su izvršili atentat na Radmila Grđića, da su napad izvršili sekirom, što je uspelo iako je ostao živ, jer ga sekira »nije najbolje zahvatila«. Ljutio sam se na Vasu što me nije sačekao da to zajedno uradimo kao što smo se dogovorili pred moj odlazak sa odredom. Pravdao se time da Adem Buć, koji je rukovodio pripremama za taj atentat nije dozvolio da se dalje čeka, jer sam se ja zadržao na terenu mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Upozoravali su me da se u gradu podigla hajka zbog toga ubistva, da je velika potera za njima, pa su uhvaćene omladinke Zora Samardžić i Milica Slijepčević, koje su bile zadužene da im iznesu rance do Gostine šume. Mene su upozoravali da nikako ne idem dole. Malo sam razmislio o njihovom upozorenju, pa sam zamolio jednog od domaćinovih sinova, Salku Đulimana, da ujutro poštu, biltene koje sam doneo sakrije u tovar drva na konju i, kao i obično, siđe u Mostar i drva »proda« Hami Grebi. On je znao kako će to izvesti jer mu to nije bio prvi put. Ovo sam učinio da bi olakšao teret i, ako bi bilo potrebno, da mogu brže trčati. Uzeo sam samo novac i poštu i krenuo za Mostar.

Spustio sam se ispod Gostine šume, seo i zapalio cigaretu. Gledao sam dole, ispod sebe, grad utonuo u gusti mrak, bez ikakvog osvetljenja. Osetio sam neku veliku nelagodnost, strah ili nešto slično, kako se nisam odavno osećao. Setio sam se ranije zasede kad me je uhvatila policija. Tako razmišljajući, utonuo sam u san. Probudila me je opekotina od cigarete koja je dogorela među prstima. Iza sebe sam čuo lajanje psa, pa sam odlučio da u grad ne idem pre zore, već sam krenuo u pravcu odakle je dolazio lavež. Uskoro sam naišao na Avdu Gostu gde pod nekom provizornom nadstrešicom uz vatru radi oko ovaca koje su se jagnjile. Iznenadio se kad me je video u to doba noći, ali me je prepoznao i pozvao me da sednem. Odmah me je ponudio nekom vrstom kafe od ječma koja mi je i te kako prijala. Avdo je poznavao moju porodicu (naročito starijeg brata Životu koji je i ranije dolazio kod njega i bio već čuven u celoj okolini), jer je donosio drva u grad i nama ih prodavao. A i mi deca od ranije smo dobro poznavali Avdu; on je za nas bio strah i trepet – majke su nas kao decu plašile Avdom, jer se čulo da je on opasan, da je i rođenog brata sekirom zasekao zbog neke međe ili šume. Bilo kako bilo, bilo je dovoljno da se pronese vest da ide Avdo i da odmah svi pobegnu u kuće sa ulice, dok on prođe i provede svoje konje. Pitao sam ga kada će u grad, i odgovorio je da će sutra. Rekao sam mu da ćemo ujutro zajedno u Mostar i da mi nađe neki fes i gunj da se obučem kao i on, da bih prošao pored italijanske posade na Toplom dolu, kuda on uvek prolazi. Ovde sam napravio već drugu grubu neopreznost u toku ovog zadatka. San me je prevario pa sam, onako, naslonjen pored vatre, tako čvrsto zaspao da me je mogao likvidirati i da niko nikada ne otkrije moj kraj. Ujutro, kada me je dotakao da me probudi, skočio sam hvatajući se za pištolj kao da me je udarila struja najvećeg napona. U magnovenju sam shvatio svoju grešku i neopreznost, pa sam se, proverivši da mi je sve na mestu, smirio tek kada sam video da je i on ustuknuo. Smejući se pokazivao mi je fes i gunj, koje je on već pripremio, govoreći mi da je vreme da krenemo. Kada sam ga video onako nasmejanog u sebi sam se postidio, jer je ovo još jedan primer poštenja i pravih odnosa koji su vladali među pripadnicima različitih vera u Mostaru.

Sa Avdinim fesom na glavi i gunjem preko ramena, krenuo sam sa njim niz brdo, vodeći konja natovarena drvima. Prolazeći pored italijanskih bunkera, na trgu kod Toplog dola, Avdo pozdravi italijanskog vojnika koji se umivao. Kaže mu »đorno«, a vojnik mu odgovara »bon đorno« i mi prolazimo mirno. Ispred prvih kuća u Bjelušićima sačekao nas je Savo Zubac, stolar iz naše ulice. Opterećen mnogobrojnom porodicom za sve vreme rata bavio se švercom, uglavnom kupovinom i klanjem stoke i preprodajom mesa, ali politički je ostao neutralan. U početku me nije prepoznao onako obučenog u seljačku odeću, a kada sam ga pitao ima li policije u ulici odgovorio mi je pitanjem šta imam za prodaju. Kad me je posle moje psovke prepoznao, podigao je ruke uvis od čuda i rekao da nema, pa pobegao kao da ga neka sila goni. Avdo i ja smo se slatko nasmejali Savinoj bežaniji, jer se on plašio i susreta sa partizanima, da ne bi neko slučajno saznao da je bio u društvu sa njima. Kod kuće sam Avdu nahranio i napojio, dao mu neku odeću u znak zahvalnosti, iako mu nikada nisam sve to dobročinstvo mogao platiti. Kada je video da sam iz drva izvadio kesu sa novcem, koju sam tako sakrio dok je on ispred mene vodio konja, začudio se.

Odmah sam proverio da li je Harno Grebo dobio materijal koji je trabao da donese Đuliman i predao mu svoju poštu i novac. Bilo je sve u redu.

Izvor: Neimarević Pavle (1986): Hercegovina u NOB br 2, Beograd, str. 197.

Povezani članci: