Bogdan Bogdanović
Bogdan Bogdanović
Rođen u Beogradu 1922. godine, i sam učesnik NOB-a od 1944. godine. Arhitekta i vizionar, projektovao preko 20 spomenika žrtvama fašizma. Među najpoznatijim: Kameni cvijet u Jasenovcu i Partizansko spomen-groblje u Mostaru.
Pročitaj punu biografiju.
Pregledaj zbirku Bogdanovih crteža u muzeju MoMA u New Yorku.
(…) često sam zahvalnim slušaocima pričao priču kako će se jednog dana, i zauvek, “dva grada” gledati licem u lice, oči u oči – grad mrtvih antifašističkih junaka, uglavnom mladića i devojaka – ratnika i grad živih, za koji su oni položili živote…
Bogdan 1999.
Bogdan Bogdanović, na otvaranju Partizanskog spomen-groblja u Mostaru, septembra 1965. Izvor: list “Borba”, 4.oktobra 1965.
Bogdan o Partizanskom spomen-groblju:
“Gradeći mostarski akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrašnjom vatrom. Ne baš jednostavan i lak posao obavljao sam bez mučnine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim poimanjem života i smrti. Možda je apsurdno reći, ali kao da sam se nadao da ću nešto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim “novim prijateljima”, čija su se imena – muslimanska, srpska, hrvatska – tek počela ređati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao što sam i obećao porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas porušeni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao pred natprirodnom pojavom.”
Bogdan je dva puta pisao o Partizanskom spomen-groblju. Pročitajte o njegovoj prvobitnoj zamisli kad je gradio Partizansko spomen-groblje, i njegovim utiscima, kad ga je ponovo ugledao nakon rata.
Bogdanovo pismo (1975.)
Graditelj koji gradi u Mostaru obrvan je obzirima. Mostar je, zna se, jedan od najlepših i najposebnijih gradova koje je čovek sagradio u ovom delu sveta. Na kanjonu reke, sa čudesnim mostom po kome je dobio ime, stoji ta posebna urbanistička struktura izatkana od kamena i sunca, zelenila i vode. Posebnog, sebi samo sličnog lika, ali i svoje duše i svoje volje, Mostar je grad ličnost, i zbog toga – prva je obaveza graditelja, ne izneveriti tu ličnost. Kako je teško graditi u ovom gradu, koliko li je samo mogućih stranputica, koliko prilika da se zamišljeno ne dovede do kraja, ili dovede li se pogrešno, užurbano, da setada graditelj oseti krivcem!
Graditelj mostarskog Spomenika gradio ga je sa istinskim strahom. Ali, iz straha se rađaju katkad i hrabrost i drskost. Evo, zato, još jedne izjave graditelja: Ako i za koju svoju građevinu može da kaže da je građena pod temperaturom, kazuje to zasigurno za Partizanski spomenik u Mostaru. Pa ako neko od posetilaca i prijatelja ove njegove građevine nasluti tu temperaturu, biće to graditelju velika nagrada.
Spomenik u Mostaru je, ukratko rečeno, spomenik jednog grada. On name pre svega govori o Mostaru – borcu, o Mostaru – pesniku. Spomenik ponekad može da progovori o duševnoj i fizičkoj lepoti grada, da se njom nadahne. Nedavna istorija je pokazala da je Mostar – grad, bio grad – čovek, jedan borac, ista misao. Patriotska i humanistička solidarnost ovog grada u revoluciji je legendarna, a iznad svega, ona je istinita.
Mostar – grad – čovek nije ni mogao da shvati drukčije revoluciju do kao ovaploćenje načela života, i kao sliku budućnosti. Pa zato, ako se kaže da Spomenik o kome je reč iskazuje veru u život, odaje se time priznanje posebnoj, složenoj i istovremeno jednostavnoj filozofiji mostarskog čoveka, i čoveka Hercegovine. To je pre svega nepokolebiva vera u život. U ime života su se gasili životi, u ime svetlosti i sunca zaklapale su se oči mladića i devojaka. Ali, i zaklopljene, one su ostale otvorene. Ovu misao sam svakodnevno saznavao, pratio je gradeći ovaj Spomenik. (Graditelj se ponešto i učio gradeći svoju građevinu.)
Inače, uvrežila se u graditelja, još od prvih skica, ideja koja ga je uporno držala do kraja – valjalo je da ovo bude spomenik koji gleda. Manje je važno vidimo li ga mi sami i kako ga vidimo, iako se on svojom fizikom nameće pogledu – važnije je kako on nas gleda i vidi! Jednom sam gotovo slučajno rekao da je Spomenik tako postavljen da borci revolucije sa njega gledaju svoj grad. U narodu je to ostalo kao neka vrsta neporecivog objašnjenja. Možda u ovoj krilatici ima neke istine.
Ako su Mitrovica, Prilep, Kruševac, Jasenovac spomenici u pejzažu, nedeljivi od sunca, magle, vode, trave – ovo je spomenik gradskog pejzaža i prostora. Spomenik i grad gledaju se oči u oči. Brdo se otvorilo, optočilo se kamenim prepletima i starim pločama skinutim sa dotrajalih krovova. Nadimljena ploča sa mostarskih kuća, ona što je pokrivala tolike muke i radosti, osveštala se, dobila je pravo simbola, pravo na večnost. Ove ploče prepliću se i pretiču se sa drugim, bogatijim, smelijim kamenim šarama, ispisuje se nemušto, ali zvučno pismo ornamenta, kao i na starim mostarskim zdanjima. Najzad, ako je u ovu ćutljivu i zvonku teksturu kamena i ornamenta trebalo uklesati neke znake, bili bi to, bez dvoumljenja, znaci sunca, meseca i zvezda. Kosmički simboli otvaraju pred nama čudna prostranstva ka kojima je čovek oduvek težio, tražio se u njima, pomerao je stalno prema njima granice svojih oduševljenja i saznanja.
I tako je ispalo nešto, što je, bar na prvi pogled – paradoksalno. Ovaj Spomenik koji u sebi nosi mrtve, vedar je i razdragan. Čovek silazi niz njegove rampe, vraća se u grad s verom u vrednosti života, ponet večnim i konačnim težnjama čovekovih stremljenja. Nije li bila velika ideja vodilja omladina koja je davala svoje živote – baš ta vera u snagu čovekovih osećanja i čovekove pameti. Graditelj Spomenika vrlo bi voleo da se svaki posetilac spusti u grad sa osećanjem ohrabrenja.
Graditelj ne treba mnogo da govori o svome delu. Ako delo samo ne govori, reči graditelja su uzaludne. Dela stoje, graditelji odlaze. Kako će ovu građevinu tumačiti generacije posle nas? Šta će u njoj videti, šta će se doživljavati? Hoće li im ona štogod reći? Hoće li razgovarati posetioci i građevina, onako kao što se danas, reklo bi se, već pomalo razgovaraju?
Moguće su brojne asocijacije, razna domišljanja. Hoće li i deca naše dece videti u ovom spomeniku sliku nekog čudnog ponosnog i humanog grada, dignutog kao fatamorgana negde između neba i zemlje? I hoće li u njemu prepoznati svoj grad u jednom davnom, ponosnom i teškom vremenu kada je najteže od svega bilo biti i ostati čovek? Ne bez izvesnog straha, ali ne i bez odlučnosti, graditelj bi kratko odgovorio: da, prepoznaće se i grad i čovek, sretaće se dok je čoveka i grada.
Bogdan BOGDANOVIĆ
izvori: časopis “Most” br. 3, 1975. i “Partizanski spomenik u Mostaru”, IKRO Prva književna komuna, Mostar 1980, str 36-38.
Foto prilog: S. Špago.
Bogdanovo pismo (1997.)
Mnoge od memorijalnih građevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage, danas više ne postoje ili su, bar kako sada stvari stoje, osuđene na neprimetno fizičko degradiranje i nestajanje. Osećao bih se bedno, kad bih ma i u magnovanju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom časnom ratničkom groblju. Objašnjavajući nekad svoju zamisao, često sam zahvalnim slušaocima pričao priču kako će se jednog dana, i zauvek, “dva grada” gledati licem u lice, oči u oči – grad mrtvih antifašističkih junaka, uglavnom mladića i devojaka – ratnika i grad živih, za koji su oni položili živote…
Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slučajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Početne formule verovatno mi je ponudila moja ondašnja lektira. Naime, prilično neodređeno, negde između zemlje i neba – bar tako kažu knjige starostavne – lebdi grad Hurqualya, sufitski parnjak manihejske Terrae lucidae, koja je u gnostičarskim spekulacijama predstavljala neku vrstu polazne stanice za otiskivanje u svet divnih, naivnih, ali večitih filozofskih i kosmo-poetskih slika. A ja sam smatrao da mostarski pali antifašistički borci, takoreći još dečaci i devojčice, imaju makar simbolično, pravo na lepotu snova. U razdoblju kad se spomenik gradio, dakle u jednom već uveliko mirnodopskom, spokojnom, birokratskom, pa i bezosećajnom mentalnom i moralnom okruženju, iz vremenske perspektive od dvadesetak godina, čistota njihovih pobuda i bezgranično, naivno samopožrtvovanje mogli su podsetiti još jedino na tragične dečje krstaške pohode (Kinderkreuzzuge).
Za razliku od poslova oko uređenja Jasenovca, koji su iz premnogih razloga za mene bili vrlo mučni, odlasci u Mostar, prenosili su me u sasvim drugačiji svet poezije i zbilje. Uspomene na jedan bivši logor uništenja (Vernichtungslager), ma koliko da sam od njih bežao, pretvarale su se često u stanje produženog, jedva podnošljivog stresa.
Naprotiv, gradeći mostarski akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrašnjom vatrom. Ne baš jednostavan i lak posao obavljao sam bez mučnine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim poimanjem života i smrti. Možda je apsurdno reći, ali kao da sam se nadao da ću nešto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim “novim prijateljima”, čija su se imena – muslimanska, srpska, hrvatska – tek počela ređati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao što sam i obećao porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas porušeni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao pred natprirodnom pojavom.
Partizanska nekropola je bila Mostar u malom, replika gradu na Neretvi, njegov idealni dijagram. Međutim, taj ideogram grada, taj hijeroglif, taj kameni znak nije bio baš beznačajnih dimenzija. Dostizao je obrise nekog od skromnijih, prabalkanskih, heladičkih akropolja. Od ulazne, donje kapije do česme na vrhu (Quelle, Brunnen) trebalo je savladati dvadeset i nešto metara visinske razlike i, vijugavim, kamenim serpentinama propešačiti uzbrdo dobrih tri stotine metara. Put na gore pokazivala je voda koja se preko zvonkih orgulja slivala u susret posetiocu.
Kako izgledaju majstori klesari koji klešu i grade jedan grad izvan vremena i prostora? Moji mostarski prijatelji potražili su ih na Korčuli i digli su na noge sve što je u njihovom selu umelo držati dleto i bat u ruci. Doveli su ih negde na izmaku pedesetih ili na samom početku šesdesetih. Bili su skromni, ljubazni i prijatni, a posao su obavljali pobožno, gotovo liturgijski: njihova zvonka, horska liturgija klesanja trajala je s manjim prekidima punih pet godina.
Predvodio ih je Barba, što u dijalektu znači i stric i deda, patrijahalni šef družine, staratelj, onaj koji će, kad se vrate na svoje ostrvo, podneti izveštaj roditeljima i verenicama šta je ko radio i kako je radio. Čim je stigao, Barba je odabrao mesto za “klesaonicu”, a kad je nadstrešnica podignuta, odredio je mesto za svoj pult, koji je ličio i na katedru i na predikaonicu. Naredio je, zatim, da mu se taj sanduk od talpi (Bohle), ali bez poklopca i bez dna, ispuni peskom i sitnim otpacima od kamena, da bi komad za klesanje meko nalegao i da se u toku rada ne bi oštetio. Naspram njegove katedre, licem prema njoj, majstori su rasporedili svoje, mada nešto manje sanduke.
Radili su, zbog hercegovačke vrućine, više noću no danju – od praskozorja do iza doručka i od zalaska sunca do ponoći. Mostar, taj divni, sada već bivši grad, imao je ustaljenu naviku da u letnjim mesecima na ulicama iščekuje ponoćno osveženje koje dopire iz korita Neretve. Izgledalo je ponekad da su svi, čak i deca, potpuno zaboravili da se noću može malo i odspavati. Njihov sam običaj prihvatio ne samo zato što je iščekivanje svežine bilo i meni neophodno za dobar san i ukupan sutrašnji radni ritam, već i zato što sam bio razigran, bolje reći nervozan, a pomalo i uplašen. Obećao sam građanima Mostara da ću im stvoriti nešto neviđeno, uvalio ih u troškove, pokrenuo silne radove, a da li sam baš bio siguran da ću uspeti da isteram sve do kraja, baš kao što sam smislio?
Malo unezvereno i rasejano, uzastopno sam i po više puta, preko Hajrudinovog mosta prelazio s jedne na drugu obalu rečnog kanjona. Ponekad mi se činilo da od svog velikog predhodnika tražim saveta za razne teškoće koje u radu sa kamenom uvek nepredviđeno iskrsavaju. Opipavao sam kamene rukohvate i profile i pod prstima pronalazio mnogo štošta od onoga što čulo vida preko dana lakomisleno previđa. Pronalazio sam u mraku spojeve blokova, davno klacifirane, napipavao metalne pijavice (Klammer, Klampe) i zatege (Spanriegel), koje su na vreme zaustavljale prskanje i staru su građevinu branile od raspadanja.
Jedne noći odlučio sam da krenem gore, na gradilište. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez reči. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka: acetilenske lampe ili možda još prošlovekovne karbituše (Karbidslampe, Karbidlicht), jetko svetlo i još jetkije senke. A na svetlu se događalo nešto tajanstveno. Barba, sed, kosa naelektrisano rasterana na sve četiri strane sveta, činodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, diže naglo bat i dleto (Vorschlaghammer und MeiBel), svi dižu batove, pobožno šute, nastupa naglo tišina koja otkriva glasove noći – cvrčke, lelek noćne ptice, šum Neretve iz daljine. Jedan od majstora, očigledno za to upravo zadužen, otpočinje ponovo melodiju bez reči, unjkavu i tajanstvenu, kao u kakvom obredu obožavalaca kamena. Barbin bat hvata ritam, udara u kvader koji je pred njim, i u trenu otpočinje složno udaranje. Pesma očigledno usaglašava ritam i jačinu udarca. Kad melodija počne da se “penje” (sad već svi pevaju), zvuk udarca postaje zaglušno jak … kad otpočne “spuštanje”, udari postaju blaži.
Svaki je kamen odzvanjao kao muzički instrument. Znao sam, razume se, da razne vrste različito odzvanjaju, utoliko dublje ukoliko je kamen mekši. Paradoksalno je, a pomalo i komično, što najtvrđi granit piskuta, mermer pevuši nekim mecosopranom, a krečnjak, najmuzikalniji kamen, ima lep, baršunast alt. Klesari umeju i više da zapaze. “Svaki pjeva svoju pjesmu” – kaže jedan od njih, i to sa uverenjem da je svaki kvader biće za sebe. Ali, kad počne zajedničko klesanje, ritam obuhvata svaki “kameni instrument” i, odjednom, svaki pokret ruke, svaki položaj tela, tako da ceo orkestar istovremeno dejstvuje i kao sopstveni metronom. A kad udarci alatki počnu da “traparaju” – znak da je koncentracija popustila – Duh iz kamena, Barba, nezadovoljno, strogo diže bat. Znak da se rad nakratko prekida i da udarce treba uskladiti od početka. Čeka se na tanušni glas prvog pojca i Barbin prvi udarac…
To što je melodija bila bez reči, navodilo me je na pomisao da je prastara, protoistorijska, iz vremena kad su se i na njihovom ostrvu, i na kopnu, govorili neki drugi zaboravljeni, preslovenski jezici. Civilizacije su se smenjivale, jezici pretapali, ali čovek je ostao isti…
“Zašto pesma nema reči?” – pitao sam jednom. Odgovori su bili jednostavni i ubedljivi: “Nema ih, nikada ih nije ni bilo!” Ili: “Tako su je i naši stari pjevali!”
Spomenik je građen sporo, mukotrpno, od dobrovoljnih priloga, čak i od priloga u naturi (a “natura” je bio kamen), pa i od kamena od starih mostarskih kuća, koje su vreme i urbanizam već uveliko rušili, a familije su rado poklanjale kamenu građu. Čak i to tiho preseljavanje materijala, pa i materije starog grada, imalo je simboličnu vrednost.
Kamen, često, sa vekovnim tragovima dima ili sa klacifiranom mahovinom, sa “čuvarkućama”, prenosio je iz jednog vremena u drugo čestice memorije i duh pijeteta i mešao se sa premoćnim količinama tek izvađenog krečnjaka, belog kao sir.
Na gornjim terasama, na kamenim unutrašnjim zidovima “grada”, na naborima kamenih zidova: polukružne niše (halbskreisformige Nische), apside (Apsido), kontrafore (Mauer und Strebepfeiler) – rasipale su se stotine i stotine kamenih cvetova. Pošto sam bar napola verovao u prastaro predubeđenje graditelja-alhemičara da je krečnjak dete sunca i meseca i da je upravo zato izuzetno povoljan, čak predodređen za klesanje nebeskih pojava, to su se sa kamenim cvetovima obilno mešale predstave sunca, meseca, planeta, sazveđa. Našlo se negde mesta i za sazveđe Velikog psa, koje nikad na nebu nisam uspeo da pronađem, pa čak i za grupu zvezda, koja na nebeskom tepihu i ne postoji, a koju sam ja u mašti nazvao “Sedam mršavih kravica”. Za neupućene to su bili Vlašići (Plejaden, Siebengestirn) …
Ispalo je na kraju da je Partizanska nekropola u celini podsećala na veliki astrološki model iz kojeg smo svi složno, i u najvećem zanosu, čitali najbolju budućnost.
Raspevani, paganski karakter Partizanske nekropole nije mogao ostati neprimećen. Njene su terase uskoro osvojila deca, čiji su razdragani glasovi na zvonkom, gotovo scenskom kamenom prostoru odjekivali ponekad do duboko u noć. Sve što sam još mogao poželiti širokogrudo sam dobio, malo u šali, a malo i od zbilje, a to je pravo da kao počasni građanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu nišu i za svoju buduću kamenu urnu…
Ali, kako sada stvari stoje, tamo ne bih više bio u društvu svojih prijatelja, ploče sa njihovim imenima pažljivo su, hladnokrvno, sadistički pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A sve što je ostalo od mog prvobitnog obećanja to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima.
(Tekst je objavljen je u mostarskoj informativnoj reviji MM, u dvobroju 12/13, u junu 1997. godine.)
izvor: https://www.tacno.net/kultura/bogdan-bogdanovic-mostarski-grad-mrtvih/ , https://abrasradio.info/grad-mojih-prijatelja-bogdan-bogdanovic/
