članci o bogdanu

Razgovori s Bogdanom, članci o Bogdanu, Bogdanovi zapisi

INTERVJUI S BOGDANOM

Intervju Refika Hamzića (1965)

REFIK HAMZIĆ: Spomenik u kamenom moru

Izvor: list „Borba“, 26.9.1965.

Intervjui Selene Seferović

BOGDAN BOGDANOVIĆ: Mi ćemo spomenik lako popraviti

Na ulazu šok?! Crnom masnom bojom od prizemlja do prvog sprata, po zidovima i prozorima, strelicama i zlokobnim ustaškim znakom “U”, putokaz do ulaznih vrata familije Bogdanović! Začuđujuće mirni i pribrani, rekli su mi da su to vidjeli upravo tog jutra – 11. marta ove, 1992. godine. Prethodnog dana prof. Bogdanović dao je kraću izjavu “Oslobođenju” povodom prve eksplozije na Partizanskom roblju. Za drugu, koja se dogodila u 3.10 sati istog dana, ja sam mu, na žalost, rekla.

– Znate šta, prva reč će biti da pozdravim sve svoje prijatelje u Mostaru. Tamo ima još puno graditelja toga spomenika, svi će se oni setiti s kojim smo ga elanom i radošću gradili, ali ih neću pozivati na tugovanje iz jednoga više filozofskog razloga. Nije to prvo umetničko delo koje leti u vazduh – Dubrovnik, Vukovar, nekad Akropolj, u ovom ratu silne katedrale i mnoga druga razaranja. Prema tome, poručujem svojim prijateljima da znaju da sam miran i da nisam pretrpeo nikakav šok, odnosno mogu samo samom sebi da se čudim da to mene nije toliko užasnulo kao što sam očekivao.

– Za mene je bio vrlo, vrlo uzbudljiv, ne mogu u ovoj situaciji reći prijatan, daleko od toga, ali jedan uzbudljiv ljudski doživljaj kad sam sinoć na televiziji video silnu silu sveta na Partizanskom spomeniku nad Mostarom. Video sam ljude ozbiljne, blede ali odlučne da se suprotstave teškom varvarstvu. Govorim o tome da me ova vest nije uništila jer ja već mesecima živim u iščekivanju najgorih vesti takve vrste. Prvo borbe oko Jasenovca. Svakog časa sam očekivao da će to odleteti u vazduh, jer su Jasenovac opsedale hrvatske snage, ali Jasenovac su isto tako opsedala i moja braća Srbi i neki od njih su pretili da će da ga bace u vazduh, jer, kažu predstavlja hrvatsku ružu, a ne srpski božur! Glupostima nema granice.

U tom primitivnom mentalitetu i na jednoj i na drugoj strani ima jedna mržnja prema višim kulturnim vrednostima. Ali, ja mislim da tu ima još nešto. Mostarski spomenik i po svojoj arhitekturi i po svom duhu je simbol jugoslovenske kulture. On nije srpski, ni hrvatski, ni muslimanski, a svima pripada, veže i nosi formulu iznad ovih podela. A sada je

proskribovano sve što je proizvod jugoslovenske kulture, sve do velikih imena, i Krleže, i Andrića. Krleža nije samo hrvatski pisac i nikad ne bi mogao biti samo hrvatski pisac. On je jugoslovenski pisac. Andrić pogotovo, koji nije bio čak ni nacionalno opredeljen. Ja mislim da je to jedan pakleni plan da sve ono što je čisto jugoslovensko, što nije bila ni Aleksandrova dikatura, šo nisu bili ni Tito ni Titi posljednih godina, sve ono što je bilo u ljudskim srcima čisto, a toga ima jako mnogo, toga je bilo mnogo i poslednjih godina, bilo je jako mnogo Jugoslovena i u Zagrebu. Sve to treba očistiti, i tu su oni izuzetno složni. Ako vidite ovde sve razne mistifikacije kulturne po Srbiji, ako gledate ove izložbe i koncerte, i sve redom, koje su do te mere prožete nekim srednjovekovnim reminiscencijama, onda vidite koliko se sada radi na tome da se formiraju mali nacionalni etnički kulturni modeli. A etnički kulturni modeli na ovom tlu, ne samo jugoslovenskom nego i balkanskom, su smrt za kulturu. Strahovita erozija kulture svuda, i u Beogradu i u Zagrebu. I zato bih, još uvek, voleo da saznam ko su ti rušioci.

Još jedna poruka prijateljima u Mostaru. Zašto ne shvatam ovo toliko tragično. Ako se mi koji ovako mislimo održimo, ako se održi jedna nezavisna, neutralna država Bosna i Hercegovina, ona će u suštini, hteli to ili ne, prikupiti sve najbolje jugoslovenske vrednosti. Ona drukčije ne može da ekzistira. Ako se to održi, mi ćemo spomenik lako popraviti. Svi mi tamo napamet znamo svaki kamen i ja i toliki moji ljudi, mi ćemo to lako popraviti. Ako nas odnese đavo, onda neka nosi sve redom.

– Kad me već podsećate na samo otvaranje Spomenika, prisetiću se. Kad je spomenik završen, onda su bile dve velike, ako tamo mogu da kažem, večere. Jednu su napravili šefovi, vlasti i moćnici. Na otvaranju spomenika je bio i Dobrica Ćosić. On je išao da večera sa ministrima, a ja sam večerao sa mojim majstorima i prijateljima. Samo takvu podelu sam mogao da prihvatim, nikakvu drukčiju.

Izvor: list “Sloboda” 17.2.1992.

SELENA SEFEROVIĆ: Kosmički simboli Bogdana Bogdanovića

Da bi izjava bila upućena mojim sunarodnicima u BiH, Srbima u BiH, bila bi jednostavna: Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna

“Mostar je, zna se, jedan od najlepših, najposebnijih gradova koje je čovek sagradio u ovom delu sveta”, reči su gospodina Bogdana Bogdanovića Bogdana Bogdanovića, profesora, arhitekte, skulptora, urbaniste, pisca, filosofa, bivšeg gradonačelnika Beograda i počasnog građanina Mostara prilikom otvaranja monumentalnog Partizanskog spomenika žrtvama antifašističkog otpora 41-45. izgovoreno sada već daleke 1965. godine.

Ovaj sinkretični umetnik svetskog glasa i ugleda, renesanski čovek na pragu 21. veka, postavio je tom prilikom, a posmatrano iz ovih sadašnjih tragičnih okolnosti u kojima se nalazimo, rekla bih i (gotovo) jedno proročko pitanje:

“Kako će ovu građevinu tumačiti posle nas? Šta će u njoj videti, šta će doživljavati? Hoće li im ona štogod reći? Hoće li i deca naše dece videti u ovom spomeniku sliku nekog čudnog, ponosnog i humanog grada, dignutog kao fatamorgana negde između neba i zemlje? I hoće li u njemu prepoznati svoj grad u jednom davnom, ponosnom i teškom vremenu kada je najteže od svega bilo biti i ostati čovek?”

Za takve ideale izginula je čitava jedna mladost Mostara (sedamsto pedeset uglavnom dvadesetogodišnjaka, među njima i 13 narodnih heroja, imaju svoja imena isklesana u kamenu), palo je više od hiljadu žrtava fašističkog terora. Svaki deseti Mostarac nije dočekao slobodu, svaki treći stanovnik akrtivno je učestvovao u antifašističkom otporu.

Esad Elezović u 21. godini ubijen u Jasenovcu, Pero Markulin u 21. na Sutjesci. Vinko Džidić u 29. na Mamuli, dr. Leon Štern u 35. u Janjini, Nedžad Arpadžić u 19. u Staroj Gradiški, Slavko Balać u 27. u Lepoglavi, Nazif Delić u 35. u Dahauu, Ahmet Dizdar u 29. u Norveškoj, Milivoje Vučetić u 21. u Mostaru, Salih Islamović u 34. u Bengaziju, Luka Janjić u 23. u Trstu, Ismet Milavić u 33. u Norviku, Tripo Uljarović u 23. u Nevesinju, desetoro Vukovića…

Nasumce čitamo njihova imena na kamenim pločama spomenika u obliku presečenih stabala podignutog u čast razuma, razumevanja i ljubavi među Srbima, Hrvatima, Muslimanima, Jevrejima i svim ostalim poštenim i čestitim ljudima.

Ovim poginulim mladićima i devojkama mostarski i beogradski pesnik Svetislav Mandić posvetio je stihove: “Svakog dana ja bih s njima da se razgovaram, bole li ih mrtve ruke bez pušaka, bole li ih mrtve usne bez osmeha”.

Ovaj spomenik koji u sebi nosi mrtve (podsetimo se motiva žrtve u Zidanju Skadra na Bojani, jednoj od najlepših i najtragičnijih pesama u našoj narodnoj poeziji) bio je; iako na prvi pogled zvuči paradoksalno; vedar i razdragan postavljen u gradskom prostoru i pejsažu uz nasade mediteranskog zimzelena niskog rasta – ruzmarina; lavandu; zelenu i sivu santolinu i kadulju; kao da u sebi odslikava čitavu Hercegovinu, kanjon nemirne planinske reke boje tirkiza, sure i strme hercegovačke hridi, dakle, kamen i vodu, zelenilo i svetlost, baš sve karakteristično za Mostar. U njemu je i veliki broj kamenih ploča skinutih sa starih mostarskih kuća i oblutka iz Neretve, šest stepenastih terasa poput krovova, a na samom vrhu poput večnog plamena krug sa štitom nazvan “kosmos” sa znacima sunca, meseca i zvezda kao krajnji cilj čovečanstva. Ti kosmički simboli Bogdana Bogdanovića otvaraju čudnovata prostranstva ka kojima je čovek oduvek težio, tražio se u njima, pomerao je stalno prema njima granice svojih oduševljenja i saznanja.

Danas, na žalost, spomenik nije ni vedar ni radostan. Ne šetaju njegovim kamenim liticama zaljubljeni sa rukama spojenim u najčistijim osećanjima, ne osmatraju voljeni grad sa njegovih bolnih visina, nema više bezbrižnih šetnji u suton kad zvezde padaju po njegovim kamenim cvetovima. Sada ga opsedaju jahači mržnje, rušitelji lepote, umesto cvrkuta ptica i cvrčaka u letnjim zvizdanima zastrašujuće odjekuju eksplozije. Ranjen je spomenik sa svim univerzalnim vrednostima, krvari, teške su i duboke njegove rane… Tu su ideje ponižene, a viši oblici inteligencije uništeni. Došlo je do sužavanja svesti, dogodila se sramota.

Tim povodom primio me je gospodin Bogdanović čiju smo izjavu objavili u prethodnom broju “Slobode”. Za one koji je nisu pročitali, ponavljamo glavnu misao:

“Mostarski spomenik i po svojoj arhitekturi i po svom duhu je simbol jugoslovenske kulture. On nije ni srpski, ni hrvatski, ni muslimanski, a svima pripada, veže i nosi formulu iznad ovih podela. A sada je proskribovano sve što je proizvod jugoslovenske kulture… sve ono što je bilo u ljudskim srcima čisto, a toga ima jako mnogo, toga je bilo mnogo i poslednjih godina…”

*Na pitanje da prokomentariše najnovija zbivanja u Beogradu – miting opozicije 9. marta i okupljanja studentske i školske omladine, g. Bogdanović kaže:

Nade u bolje će biti onog trenutka kad razbijemo, sad ću upotrebiti pravu reč, medijski fašizam. Kad ljudi kao što sam ja, a dobar je broj takvih ljudi, dobiju priliku da dođu na prvi program TV, počeće da se raščišćava situacija. Ali upravo da ja ne bih došao na taj program, male tajne krvoločne grupe fašističke ispisuju mi već po drugi put po hodnicima ustaške oznake. Mi se ovde sada osećamo kao Jevreji 1933. god. u Nemačkoj. U svemu tome, ma koliko teško i neprijatno bilo, ja nalazim veliku moralnu potporu za svoj stav koji je već dobro poznat, jednom rečju, ponašam se ni po babu ni po stričevima.

To je upravo pritisak u strahu da se ne čuje moj glas, jer, vidite, vi pominjete sve moje javno ophođenje sa delovima bivšeg jugoslovenskog prostora (intervju za HTV, u “Slobodnoj Dalmaciji” i “Borbi”) izuzev Srbije. U Srbiji moga glasa nema. Borba se jedina usudila i napravila taj hrabri gest-intervju sa mnom, a inače ovo sve stiže okolo, preko Skoplja, Splita, Prištine, Sarajeva.

Izvor: objavljeno u “Slobodi”, preuzeto u “Glib i krv”, 1996.

*Na moj komentar da se taj glas ipak daleko i dobro čuje i da ima odjeka u glavama i srcima poštenih ljudi, g. Bogdanović nastavlja:

Očigledno ja ipak nešto krupno predstavljam, ne znam šta kad se na mene troši tolika energija, pa, ako hoićete, i tolike pare. Za poslednjih 5-6 godina koliko je samo TV emisija napravljeno protiv mene, koliko je štampano hartije, plaćenih pisaca i pamfletista angažovano, da ne govorim o onima koji su me pratili, prisluškivali, ogromna tehnika i ogromne pare tek da sam ja ponekad ponosan, više su potrošili nego sve što mi je moja domovina dala za spomenike koje sam gradio. Nije mi, ipak, jasno u čemu je ta moja velika važnost za ovaj režim. Pretpostavljam da se režim u Srbiji užasno, panično plaši nekoliko pitanja na koja nema odgovora. Šta je sa Kosovom, to ne postoji, uzgred budi rečeno, ni opozicija ga ne postavlja. Drugo pitanje je za Miloševića još teže. Zašto sad prihvata ono što je mogao da prihvati pre godinu dana.

*Mislite na konfederalni oblik preuređenja zemlje?

Na žalost, više nema konfereracije za koju sam ja bio od prvog trenutka. Mi bismo danas imali neku, kakvu-takvu Jugoslaviju, ne bismo imali nekoliko hiljada mrtvih, razorene i uništene gradove, pola miliona Hrvata i Srba beskućnika. Pitanje je sada ko će se od njih vratiti, imaju li gde da se vrate. Kao đavola se boje tih pitanja. Da se vratimo, ako hoićete, na onaj poslednji nesretni 14. kongres SKJ. Da je onda prihvaćena slovenačka opcija, sve bi išlo drugim putem. Verovatno bi došlo do prirodne podele partije na dve, recimo jednu evrokomunističku i jednu socijaldemokratsku, javile bi se i druge partije, sve do nacionalnih. Višepartijski sistem bi ušao zakonomerno i pokrio bi celu teritoriju Jugoslavije i sve bi išlo drugačije. Na ova pitanja će morati ne samo da se odgovori nego i da se odgovara

*To što u Beogradu uporno ostajete i pored otvorenih pretnji i pritisaka, je li u pitanju neki inat, pogotovo što Vas mnogi gradovi zovu da u njima živite: Sarajevo, Skoplje, u Mostaru ste počasni građanin.

Znate šta, jednom reči, i ja sam hajduk, nisam ni ja pile od žute vate. Neću banditima da dozvolim da me oteraju iz moga grada kad sam već dvesto godina ovde.

*Kako komentarišete situaciju u Bosni i Hercegovini uoči i naročito nakon referenduma?

Preksinoć sam Dževadu Karahasanu rekao, a za njegov časopis “Izraz” pišem svoju arhitektonsku biografiju u kojoj još nisam došao do Mostara, eto vidite i sami kako se ona iz dana u dan nastavlja i komplikuje, mom dragom Dževadu sam rekao da imam želju da saopštim bosanskohercegovačkoj javnosti ponešto. On mi je obećao da će nekoga poslati, ali niko nije došao, pa će ovo biti prilika da sad nešto kažem. Da bi izjava bila upućena mojim sunarodnicima u BiH, Srbima u BiH, bila bi jednostavna: Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna. Govorim sad kao Srbin. Najteži poraz će iz svega ovoga izvući srpski narod, a taj će poraz biti moralni, duboko psihološki. Uzmite samo ovaj rat. Svi su ratovi strašni i prljavi, ali smo svi mi vaspitavani i ratovali smo u ime neke pravde, držali smo se nekih ratničkih normi, viteški su bili, a sad smo uvučeni u najprljaviji i najružniji rat u svojoj istoriji, koji smo, uzgreb budi rečeno, izgibili. Što su teritorije u nekom neodređenom statusu to ne znači ništa. Taj poraz, taj moralni poraz srpske nacije će i naši unuci i praunuci morati da ispaštaju.

*Onda nije čudo što Vas nema na TV Bgd!

To što vama sada govorim ja bih od slova do slova, razume se, i tamo rekao. A to ću doživeti, ako uopšte doživim. Jer, mi živimo u nekoj čudnoj smesi užasne diktature, u nekoj vrsti medijskog fašizma i privredne demokratije. Miloševiću možete sad baciti uvredu u lice i govoriti sa omalovažavanjem, a mnogi to već i č ine, sve on to trpi, samo ne trpi ova 2 – 3 pitanja: šta si uradio sa Kosovom, (od onog njegovog čuvenog niko ne sme da vas bije, iseljavanje se sa Kosova nastavlja i zašto nisi prihvatio konfederaciju i da uštediš ljudske živote i da spasiš jednu generaciju, a sad bi hteo konfederaciju al’ sad to više nama. I opozicija nosi jedan deo krivice za zaluđivanje srpske nacije) osim časnih izuzetaka oko Ujdija, reformista i raznih antiratnih i sličnih pokreta. Nije ni ona učila pravim stvarima, ali, da se razumemo, ja ih podržavam u osnovnom da se ovo mora promeniti, i glasam za njih, iako im idejno ne pripadam.

*Da li je noć nakon referenduma u Bosni i Hercegovini opametila ljude?

Opametila ih je, verovatno. Samo, takvi užasi ostavljaju strašne ožiljke. Kako će sada da se osećaju, da opet krenem od Srba (neka svako krene u svemu od samoga sebe i svojih) oni Srbi koji su sa čarapama na licu bili na barikadama kad siđu u čaršiju i da sa svojim komšijama razgovaraju. Treba mnogo mudrosti i strpljenja da se koliko-toliko ožiljci svega ovoga ratnog stanja ublaže.

Sloboda, Mostar, 24. mart 1992

Izvor: arhiv porodice Seferović

SELENA SEFEROVIĆ: Ne vraćam se u zemlju budaliju, a kad stane rat, rado bih živio u Sarajevu ili Mostaru

Povodom rušenja Vašeg spomenika u Mostaru, marta 1992. godine, napravili smo za mostarsku Slobodu intervju u kojem ste se obratili i vašim sunarodnicima Srbima proglasom: «Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje. Tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kome živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde, i sva je prilika, ako ih ne zaustavimo, da će nas dovesti do dna. Narod koji će izvući najteži poraz iz ovoga bićemo mi Srbi, a taj će poraz biti moralni i duboko psihološki.»

To je bilo vrijeme kada rata u BiH još nije bilo, a kada su Vas i Vašu porodicu, iz koje je i gospodin Ivan Đurić, Vaš sestrić, zvanična srpska štampa i javnost nazivali izdajnicima, ustašama, kada ste praćeni, prisluškivani, kada Vam je prijećeno i smrću, i kada ste se, kako ste rekli, osjećali kao Jevreji 1933. u Njemačkoj. Uskoro potom, i Vi i gospodin Đurić bili ste primorani napustiti Beograd i krenuti u svijet, u izbjeglištvo.

BOGDANOVIĆ: Da, tačno. Evo, sada, dok razgovaramo, još nas muče zastrašujuće vesti koje stižu iz Srebrenice, Žepe, kada se ponovo ljudi odvode u koncentracione logore, a žene i deca trpaju u kamione ili beže u zbegove po okolnim šumama, i to sve na očigled Evrope i sveta koji to posmatraju i neće da pomognu Bosancima ni u čemu. Sarajevo se i dalje guši i ubija, kao i svi ostali lokaliteti u toj zemlji velikomučeniku. Kada sam sa ženom napustio Beograd, mislio sam da sam kako-tako preživeo sve te užase i zločine na tlu bivše zemlje, jer Jugoslaviju kao reč ne uzimam rado u usta pošto je kompromitovana, nego mislim na naš nekadašnji zajednički prostor. Ali, kada me je ovih dana iz kabineta Hansa Košnika u Mostaru pozvao g. Safet Ćišić, sa molbom da dođem i otpočnem obnovu Partizanskog spomenika, shvatio sam da sam ipak bio mrtav na neki način, i da sam se najedanput ponovo rodio, i to ne zbog mog spomenika, kakav moj spomenik, nije on bitan kad je čitav Mostar porušen, Sarajevo, cela Bosna, a o Starom mostu ne smem ni da razmišljam, kao ni o tolikim džamijama i ostalim sakralnim i svetovnim objektima, kada su toliki ljudi pobijeni, osakaćeni, raseljeni. Ta radost nije bila zbog mene lično, ja nisam važan, ali je zato važna ideja da jedan Nemac, istina pravi antifašista, svakako na inicijativu samih Mostaraca sa leve obale Neretve, podržava inicijativu da se obnovi spomenik partizanima koji su ratovali protiv njegove nacije, a Srbi i Hrvati ga srušili, kao i sam grad, Stari Most i sve ostale mostove na Neretvi. Pa se ja sad pitam: kakvi smo to mi ljudi-neljudi, i kako je sve ispreturano u ovom ludom svetu, a Bošnjaci tamo u ruševinama, bez hrane i lekova, obnavljaju kuće Svetozara Ćorovića, Alekse Šantića, otvaraju biblioteke, sakupljaju knjige. To vam sve služi na čast i da dodam i ovo, kada sam svojevremeno proglašen za počasnog građanina Mostara, to je bila za ceo moj život, a sada sam već u sedamdesetim, jedina počast i odličje u kojima inače nisam oskudevao, koje sam istinski voleo i cenio. Zato sam Vam i rekao da bih voleo, kad rat stane, da živim tamo, ili u Sarajevu, a još i pre ovog rata moja Ksenija i ja smo razmišljali da se tamo preselimo. To je, ujedno, i najveća poruka koju mogu da uputim Bošnjacima i ostalim Bosancima koji su na pravoj strani, koji se bore za ravnopravan život među narodima i za sve ono što su najveći moralni dometi današnje civilizacije. Jedino se u BiH osećam kao kod kuće, u Beogradu – ne.

Koji li će Vam sad epitet prilijepiti kad ove riječi odu u javnost…

BOGDANOVIĆ: Ja hoću da idem na onaj svet apsolutno čist i sve do poslednjeg daha boriću se da se zločin koji su u ovom ratu Srbi napravili (a svako je odgovoran da pre svega govori o svojima) osudi i krivci kazne. Pa šta košta da košta, tu cene nema. Konkretno, dok ne vidim Karadžićevu glavu i ostalih iz kompanije zla, mira nema. Ja do tada sebi neću da priznam da sam Srbin. Neki dan mi Milo Dor – Doroslovac čita jednu Karadžićevu pesmu:

GRADOM IDU ODELA BEZ LJUDI (a čuo sam i drugu – IDEMO U GRADOVE DA BIJEMO GADOVE). Ta «pesma» je apsolutno klinička, u njoj se vidi čitav program jedne medveđe glave koji je na delu sprovodio etnička čišćenja, preseljenja, silovanja, pljačke. Isto je i Hitler u Mein Kampfu napravio genocidni plan koji je potom sprovodio, a ljudi ga u početku nisu ozbiljno shvatali. Ili, šta da radim sa svojim prijateljem pesnikom Ivanom Lalićem kada ga sretnem – da li da ga udarim ili samo prođem pored njega, zato što je išao kod Vučurevića kamiondžije da primi nekakvu nagradu, u gradu koji je očistio od Bošnjaka i Hrvata , koji je rušio Dubrovnik i ubio nam zajedničkog prijatelja Milana Milišića. Ja više ne prepoznajem svoje nekadašnje prijatelje, svoj grad. Ni u snu nisam mogao da verujem da pod stare dane neću moći da razumem svoju naciju, svoj Beograd koji se u svemu ovome tako ružno diskvalifikovao, ćuti, gleda, u njemu KRIKA NEMA. Ne mogu da shvatim da tamo nema više od 200 čestitih, poštenih ljudi, kao što su moji prijatelji iz Beogradskog kruga, da dođu na Terazije i kažu – STOP, mi nismo za ovu vlast i ovaj rat. Ta amnezija mi je apsolutno neobjašnjiva. Vade se na to da nisu obavešteni, a mogu da budu ako hoće. Uostalom, dovoljno je da svake večeri gledaju Prvi program zvanične televizije, pa ako ikako poznaju konfiguraciju Sarajeva, a znaju je, vide svetleće metke, vide ko koga gađa preko 1.000 dana, znaju da svaki taj metak tog trena dok gledaju, nekoga ubija ili ruši po gradu. I još se pitaju ko to puca. Gledaju zločin u živo i ćute. Ćuti opozicija koja je isto nacionalistička (osim časnih izuzetaka u Građanskom savezu, Antiratnom i Beogradskom krugu, Žena u crnom, itd.) Srpski narod na izborima ne jednom, pa da kažeš da je pogrešio, nego tri puta za redom glasa za ovakvu politiku. Po meni, ovde je reč ne o kolektivnoj odgovornosti već o kolektivnoj krivici koju će i naši praunučići nositi kao teško breme. Milošević je uz propagandu i sve ostalo što mu je bilo na rapolaganju napravio ZEMLJU BUDALIJU. Upleo je u svoje laži ceo svet, koji, na žalost, nema političara od formata, nego samo činovnike politike, i to je problem. Mi smo, očigledno, precenili zapadne političare koji glasaju, pa ako rezultat ispadne 6:7, onda će biti ovako ili onako. Tu nema moralnog stava ili se samo ponekad od ponekog deklarativno iznese, ali na delu ne. Te Miloševićeve laži su psihotične laži, laži jednog ludog čoveka koji oduzima budućnost Srbiji, ako je Srbi uopšte sada imaju. Jer ti ljudi u Srbiji odbijaju da spoznaju istinu što je patološki sindrom odbijanja stvarnosti. Dokle to ide vidi se i po tome da režim u cilju tih lagarija koristi i ono čudovište, onog idiota Kusturicu (o filmu ne govorim, nisam ga ni gledao), ali ponešto znam iz scenarija, s ciljem da poništi pedeset godina zajedničkog življenja, kakvog takvog ali zajedničkog, u bivšoj Jugoslaviji. Inače, ne volim njegove filmove jer zloupotrebljava kao profitabilne političke teme za ličnu promociju i bogaćenje, nehumano, beskrupulozno, kao nesrećne Rome, pored drugih.

Možda će Vam reći da govorite tako zato što se zna da je Vaš otac prešao na islam…

BOGDANOVIĆ: Neka kažu šta hoće, ja znam svoje. Da, tačno je. Moj otac Milan Bogdanović, pisac, kritičar, iz građanske porodice, u ono vreme bez službe i u zavadi sa režimom, primio je islam ne kao veru, nego kao kulturu. Ko ne bi bio za to da prihvati jednu novu kulturu. Hteo je da to učini u Beogradu kod muftije, pa je otišao kod oca Zuke Džumhura da ga posavetuje kako da to uradi, a on ga je uputio u Niš, gde je sve obavio i dobio ime Mefail Bogdanović. Istina, ja pamtim da je on i ranije, sve do 1941. godine, na svojim legitimacijama i pasošima uvek imao ta dva imena, Milan-Mefail Bogdanović.

Na temu kulture, religije, mentaliteta ljudi na našim prostorima koji je i doveo do svega ovoga, kao i o vašem plodnom i bogatom radu u ovom vremenu, razgovara ćemo nešto kasnije. Kažite nam sada šta mislite o Bošnjacima, njihovom legalnom rukovodstvu, predsjedniku i Armiji; imate li za nas poruku, neki savjet, možda?

Izvor: objavljeno u listu “Ljiljan”, 16.8.1995.

BOGDANOVIĆ: Prvo, naziv Bošnjaci za etnikum, za celu naciju koji je i u Ustavu, mislim da je adekvatan, jer dosadašnji koji je, u stvari, naziv za religiju, nije bio dobar, pa se često i zloupotrebljavao, te veliko M, te malo m. Vi se apsolutno tako osećate kao narod koji ima svoj identitet, svoju kulturu, religiju, i tako i treba da bude. Drugo, a to je i najbitnije, odlučnost bošnjačkog čoveka da se odupre zlu i agresiji i iskaže golemo junaštvo, i da prvi put u istoriji stvori svoju Armiju, mene nije iznenadila. Svežina duha i svežina morala čoveka koji pripada islamskoj kulturi, a islam je za mene i kultura, kao što je i pravoslavlje za mene kultura, i katolicizam i redom slično, vaša čvrstina, unutrašnja neka ravnoteža koju imate, vaš duh, pa čak i vaš smisao za humor, moraju da izrode dobre rezultate. A ja taj svet dobro znam, sa vama sam radio, drugovao, putovao po celoj BiH, čak sam za vreme partizanskog antifašističkog rata sa vama i ratovao na Majevici, gde sam bio teško ranjen, tako da dobro poznajem taj lokalitet gde je sada Drugi korpus Armije R BiH. Bojim se da ovi drugi hristijanizovani Slaveni tu ravnotežu nisu imali. Oni su uvek bili malo mutni u svojim balansiranjima između dobra i zla. Ta životna filozofija čoveka koja se zasnivala na tradicijama islama i na duhu orijentalnog dela sveta u kombinaciji sa dobrim evropskim obrazovanjem, meni je veoma dobro poznata. Kada gledam na TV ili u novinama te mladiće – branioce slobode – kako izgledaju, podsetim se na sebe iz tih davnih dana. E, sad, kad ih uporedim sa ovim mračnim mamurnim, polupijanim ubicama vidi se da su to dva sveta, tako da, ubeđen sam, ŠTO SE DOBROTE TIČE, ŠTO SE MORALA TIČE, ŠTO SE SRCA TIČE, POBEDA JE NA VAŠOJ STRANI. Uz to, bez oružja i prava na odbranu na koju vas je svet osudio, uz oskudice svake vrste, Bošnjaci idu napred. Ali, ne smete više da očekujete obećanja sa strane i svojim sopstvenim snagama morate dalje. Dobićete rat, nema druge, a ja se ipak nadam, uporno nadam, da će vam vremenom prilaziti u sve većem broju oni sunarodnici i sa hrvatske i sa srpske strane koji su protiv podele, a to znači i ubijanja BiH, a za njenu celovitost, za zajednički život. Zato sam pismom i podržao SGV (Srpsko građansko vijeće) o kome doduše, doskoro nisam znao ništa. Ovo je moja poruka Bošnjacima i ostalim Bosancima i Hercegovcima. Ona je, znam, teška, jer podrazumeva nove borbe i nove žrtve, ali ja tako procenjujem i osećam stvari. A što se predsednika Izetbegovića tiče, ne poznajem ga lično, ali po svemu što pratim i zaključujem, moje su simpatije uz njega. Imam jedno veliko suosećanje za ono što radi. Vidim da duboko prima sve što se dešava, ljudski, za razliku od Miloševića i Tuđmana, koji kao automati, neljudski, traže šta su zamislili. U njihovim državama već odavno vidim solidne znake fašizma, to su fakti. Naprotiv, u BiH pod kontrolom legalne vlasti postoji unutrašnji balans, odande se ljudi ne proteruju, i sada tamo žive zajedno i Bošnjaci i Hrvati i Srbi i svi ostali, učestvuju u vlasti, opoziciji, Armiji, u komandnom kadru. G. Izetbegović mi daje utisak čestitog i poštenog čoveka, moralnog, istinski religioznog koji poštuje i tuđe svetinje i ne ruši ih. To mi imponuje, ta ravnoteža u mišljenju, osećanju i delu. Recimo, ja mislim da nijedan od srpskih episkopa ne veruje u Boga osim nesrećnog Pavla koji je, slušam preko Slobodne Evrope, izjavio da su Srbi samo malo bombardovali Sarajevo, nisu mnogo, kao da se može biti malo trudan. Zločin je zločin, ne može se umanjivati.

I, na kraju ovog intervjua, imate li sada poruku svojim sunarodnicima?

BOGDANOVIĆ: Više bi to bila pouka a ne poruka. Poruke sam im upućivao pre 3-4 godine, upozoravao ih i pre rata u Hrvatskoj, a naročito u BiH, ali me nisu slušali, naprotiv, proterali su me gnevni i besni jer im nije odgovaralo to što sam im poručivao. A sada je ta pouka jednostavna: Moja braća Srbi nisu svesni razmera tragedije u koju su uvukli i druge i sebe. Otpočeli su dekompoziciju srpske nacije i njeno moralno ubistvo. Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i DUŠU, IZGUBILI SU ČAST, IZGUBILI SU SVE, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije. Inače, sve su države i nacije i dobijale i gubile ratove, vrlo važno, ali je važno i strašno to što su Srbi u ovom ratu, ponavljam, izgubili i dušu i čast. I to o nebeskoj Srbiji je čista nebuloza. Idi da pogineš pa ideš u nebesku Srbiju, što je primitivna varvarska teologija koju pričaju crkveni velikodostojnici, govore o nekim svetim ocima i pričaju priče kojih nije bilo ni u 15. veku. Čista nekrofilija. Taj srpski pravoslavni fundamentalizam se jako gubi s vida kao i srpski separatizam kao najveće zlo. Stalno govore da su Jugoslaviju rasturili drugi, a upravo je obratno – glavni majstor rasturač je Milošević sa klikom u Beogradu, a sve pod parolom da ni u mašti više ne možemo da živimo zajedno (što su mi čak i neki akademici govorili). O Ćosiću kao autoru takozvanog humanitarnog preseljenja, kao o beni, zlu i minus inteligentnom čoveku ne želim uopšte da govorim. Tu groznu laž je uz SANU prihvatila JAZU u Zagrebu. Još od Titove smrti su srpska i hrvatska obaveštajna služba radile na rasturanju Jugoslavije. Istina, verovali su da će to razbucavanje trajati 15-ak dana, a već traje 3-4 godine, a potrajaće i znatno duže. I zato ja kao Srbin mislim da je ovog puta dobro za srpski narod da definitivno izgubi ovaj rat, tek nakon toga da se povrati svesti, ali, prvo da dobije dobre batine. Ponekad su izgubljeni ratovi korisniji od dobijenih. Srbija je najpametnija bila kad je izgubila bitku na Slivnici gde je isto vodila jedan glupi rat. Kralj Milan je potom abdicirao, prestao da pije, da se kocka (smeh), posvetio se reorganizovanju vojske, osnovali su Akademiju nauka, pravu, a ne ovakvu, osnovali su Univerzitet, pravi, a ne ovakav. I Amerikanci su bili najpametniji kad su izgubili rat u Vijetnamu. Ovi ljudi koji opsedaju Sarajevo svi moraju biti kažnjeni, a celom narodu se mora da utuvi krivica, da se zna ko je kriv – ko nevin, ko je pobednik a ko poražen. Osuda mog naroda je već krenula svetom, mi koji sada živimo vani to svakodnevno osećamo. I setio sam se svog prijatelja Marka Ristića, koji je za vreme okupacije 1941. godine svakom sve beležio, jer rat je i svako se pokaže u pravom izdanju. Moja Ksenija i ja smo čitave testove za identifikaciju mišljenja napravili. Rekao sam joj, molim te, sa svakim čovekom s kojim budeš razgovarala u Beogradu, pitaj ga je li javno pomenuo Sarajevo, kad i kako, da li uopšte postoji ta reč u njihovom rečniku. Ako je nema, ako ne postoji, a to će biti kao lakmus papir za prepoznavanje ljudi, ni ta osoba za nas više neće postojati, šta ja mogu sa takvima da razgovaram.

«… U moralnim prepletima ovoga rata, kad su mnogi od nas bili stavljeni pred sudbinsku račvu puteva: ili ostati vjeran dobrim tradicijama ili krenuti za podivljalim čoporom – vi ste se odlučili za težak, vrlo težak, ali jedini pravi izbor. Ono što sigurno znate, a ja ću vam ipak ponoviti, to je da niste sami. Sa vama su oni, na žalost, malobrojni, ali odlučni pojedinci što su se bez ostatka stavili nasuprot lažima nacionalizma. Sa vama je i najbolji dio srpske nacije, ona mudra i visoko etična omladina koja nije htjela da okrvavi ruke u sramnom ratu i primila je na sebe sve nevolje izgnanstva. A upravo takve prijelomne odluke kao što je i vaša, jednog će dana ipak pomoći da se skine ljaga sa srpskog imena i da se bar ublaže poniženja kad se stanu prelamati računi i sabirati zlodjela. Nema sumnje da ćete vi biti jedan od dokaza da među nama nisu utrnule starinske vrline pravičnosti, hrabrosti i časti.» (Dio pisma B. Bogdanovića upućenog Skupštini Srpskog građanskog vijeća u Sarajevu)

Izvor: arhiv porodice Seferović

SELENA SEFEROVIĆ: Generalna proba za genocid u Sarajevu

Ja sam ovde u Beču, sticajem okolnosti, došao do verodostojnih materijala koje sam istinski proučio o tome šta se događalo u Zvorniku. Iz dokumenata koja sam odgovorno prostudiirao, jasnos e vidi da je sve bilo komandovano iz Generalštaba u Beogradu, što je tragično. Ove divlje grupe – arkanovci, šešeljevci, razni, upali su u grad kao divljaci, ubijali, pljačkali, silovali, palili, ali su se tačno u određenom momentu morali povlačiti po planu, kako bi nakon njih ušla vojska. Oni su bili prethodnica. Ali, ove pljačkaše ne možete tako lako zaustaviti u tom vandalskom pohodu, treba najmanje dva sata jurnjave i pucnjave da ih vratite, a to znači da su imali apsolutne rasporede. Skoro sam zapanjen, ne mogu da verujem da je jedan traljavi, govnavi Generalštab JNA mogao tako da isplanira, a isplanirano je tako da se čovek prosto užasne. Na primer – nedelju dana pre pokolja u Zvorniku napravili su generalnu probu i svo srpsko stanovištvo povukli u Banju Koviljaču, preko Drine, u Srbiju, kao na vikend. Retko ko je to rekao susedu Bošnjaku. Pominje se jedna žena Srpkinja (a možda je bio i još poneko) koja je rekla svojoj komšinici Bošnjakinji: “Idite, nešto se mnogo ružno sprema”. Bilo je tu straha, pritisaka, pretnji, i to je tačno, ali gde je ljudskost, moral, elementarne stvari. Onda su stanovništvo vratili, pa je prošlo još nedelju dana u neobjašnjivoj ćutnji, da bi ih ponovo prebacili na isto mesto u Srbiju pošto su proverili da to mogu da organizuju, a sve pod propagandom da Bošnjaci spremaju neko zlo, i sve u gebelsovskom stilu monstruoznih laži, a onda je počeo pokolj. Tako je bilo, ostalo znamo. Po poslednjem popisu stanovništva 1991. godine u R BiH u Zvorniku je bilo 81.111 stanovnika, od toga 59,4% Bošnjaka, ostalo su Srbi i drugi, Sada nema nijednog Bošnjaka. Šta je to nego čisti genocid po definiciji. I to će stići na dnevni red Haškog suda, videćete.

S.S. Sjećam se kad su Karadžić, Pavle i svita vodili ruskog patrijarha u Bosnu, na Pale, bio je i u Zvorniku, pa je u beogradskoj štampi izjavio da je tamo vidio popaljene kuće Muslimana koje su oni, eto, sami spalili kad su bježali, a bježali su jer su krivi zbog zločina koje su počinili, pa su se plašili osvete.

BB. Neverovatno. Ja ne mogu da shvatim da takve stvari niko u Beogradu neće da zna /osim časnih izuzetaka/, i kad kažu da ne znaju, ja ih pitam zašto ne znate, ja neću da prihvatim to što vi ne znate, imate da znate, imate da kopate i rukama i nogama i niktima da se sazna istina i krivci za zločine izvedu pred lice pravde.

Napomena: prvi dio intervjua sa profesorom Bogdanom Bogdanovićem (od 16. avgusta 1995.) objavljen je na dviej strane u “Ljiljanu” pod naslovom “Ne vraćam se u zemlju budaliju, a kad stane rat, rado bih živeo u Sarajevu ili Mostaru”. G. Bogdanović je odobrio štampanje ovog odlomka.

Izvor: arhiv porodice Seferović

Selena Seferović i Bogdan Bogdanović, prilikom razgovora 1995. godine za drugi intervju “Ne vraćam se u zemlju budaliju, a kad stane rat volio bih da živim u Sarajevu ili Mostaru. (“Ljiljan” 1995.)

Selenin suprug Dragoljub Batar u razgovoru sa Bogdanom Bogdanovićem.

Fotografije iz arhiva Selene Seferović.

NENAD ŽIVKOVIĆ: Predstoje nam godine mraka i mračnjaštva

Bogdan
Bogdanović je jedna od prvih “žrtava” takozvane
“antibirokratske” revolucije. Na Osmoj sednici CK SK Srbije našao se
među “Poraženim” snagama. Od 1982. do 1986. godine bio je
gradonačelnik Beograda. U penziju se povukao 1987. godine kao profesor istorije
grada i mentor specijalnog kursa “Simboličke forme” na Arhitektonskom
fakultetu. Autor je više desetina knjiga i radova o gradu i arhitektonskoj
fantastici. Projektovao je dvadesetak memorijalnih celina koje predstavljaju
prekretnicu u savremenoj memorijalnoj arhitekturi. Sa gospodinom Bogdanovićem
raazgovarali smo nakon prošlonedeljne tribine o Dubrovniku.

*Čitav
radni vek posvetili ste izučavanju grada. Recite nam nešto o sukobu gradskog i
vangradskog.

Taj sukob postoji, praktično, od kada postoje gradovi. Još
su arijevci, kad su silazili u područja civilizacija u dolini Inda razarali
velike gradove, a u svojim spevovima nisu umeli da opišu ratničke podvige jer
jednostavno nisu imali pojam za grad, nisu znali šta je to. Za nomade gradovi
su uvek bili privlačna, ali zabranjena mesta. “Stari zavet”,
“Kuran”, “Ilijada”, puni su citata o uništavanju gradova.
Interesantno je da su, po pravilu, potomci tih osvajača gradova postajali
nosioci sjajnih gradskih civilizacija.

Današnji čovek se, bar prividno, ne plaši grada. Gradove
ugrožava gradoljublje. Iz čežnje za gradom, a mnogo više iz očajanja, prema
velikim gradovima teku velike lokalne seobe naroda. U najbližoj budućnosti te
seobe biće veće od one koja je dva milenijuma posle razaranja Troje uništila Rim
i mediteranski svet bacila u potpuni haos.

Marginalno, neobrazovano, nedoučeno, proletersko,
nekultivisano, negradsko stanovništvo hrli u gradove. Kada broj stanovnika
grada pređe određenu cifru, on se obnavlja spolja, mehaničkim priraštajem i to
je normalan proces. Ali ti ljudi moraju prihvatiti gradski način života,
običaje, ponašanje, manire… Oni moraju suzbiti netrpeljivost prema gradu,
privoleti se dubljim normama gradskog života.

Danas,
uzgred rečeno, grad se samorazara i svojim nenormalnim rastom, svojom
veličinom. U megalopolisima se gubi pravi urbanitet, gubi se, da tako kažem
solidarnost među građanima, intima, poznanstva, uzajamno razumevanje. Aristotel
je govorio da grad ne treba biti veći od prostora dopiranja ljudskog glasa, ne
misleći, naravno, na fizičko prostiranje glasa, već na mogućnost komunikacije i
održavanja kontakata između građana, mogućnosti da građanin čuje i da bude
saslušan. U ogromnim urbanim sredinama to nije moguće i onda nastaje
disonancija, nastaju gradske gerile, porast kriminala, otuđenje, a kod nas još
pseudogradske, folklorne subkulture, jer kod nas ne postoji underground
subkultura već folklorna.

*Mržnja
prema gradu je, dakle, glavni razlog razaranja gradskog prostora u ovom ratu?

U uzavrelom vremenu, kakvo je ovo, netrpeljivost prema
gradu poprima patološke oblike. Pravi seljak kad dođe u grad lakše se uživljava
od polugradskog ili prigradskog čoveka. Polugradski svet je hendikepiran jer je
napustio svoj etnički milje, a još se nije uklopio u novi, gradski. Ljudi koji
žive na prilazima gradu, u prigradskim naseljima, na periferijama, ljudi koji
su stigli u gradove, a da još nisu shvatili gde su stigli, ljudi koji su
prikraćeni ili im je sujeta ugrožena, ljudi koji su bez posla, bez prihoda,
izbili su u prve redove boraca u ovom ratu. Postali su vojvode, vojskovođe,
ratnici, zaslužnici. Oni osećaju duboku averziju prema gradu i gradskom
stanovništvu. Oni su na putu da stvore novu buržoaziju čime se završavaju svi
ratovi. Ratovi često i nisu ništa drugo do oružane migracije. Kad ovo kažem ne
mislim da su ove osobine svojstvene nekoj naciji kao naciji, već je reč o
dostignutom civilizacijskom nivou.

*Kako
ocenjujete period posle smrti Josipa Broza? Da li je rat bio neizbežan u zemlji
koja je 45 godina provela pod nedemokratskim režimom?

Ja sam naivno verovao da je moguća transformacija komunizma
u Jugoslaviji u društvo slobodnog tržišta, i da je tu promenu moguće izvršiti
mirnim putem. Da se na partijskim kongresima češće čula reč socijaldemokratija,
da se Partija podelila na levo i desno krilo, na, uslovno rečeno boljševike i
menjševike, da je nakon toga uspostavljen višepartijski sistem i sprovedeni
izbori i uspostavljene ostale demokratske institucije i kontrola vlasti, danas
bi stvarnost bila radikalno drugačija. Pretpostavljam da je to bio scenario
Zapada, ali su stvari izmakle kontroli, u prvom redu zbog eksplozije
nacionalizma.

Jugoslavija je imala šanse da prva uđe u evropski sistem i
sa Markovićem je to moglo da se desi, ali je sve učinjeno da do toga ne dođe.
Da je na vreme pregovarano o konfederalnim odnosima i da je oko toga postignut
sporazum, rata ne bi bilo.

Iako je teško reći kakva je uloga “mračnih sila”,
i sivih eminencija, kakvi sve interesi velikih sila postoje, šta se sve krije u
glavama oficira i političara, ne verujem da je našu situaciju neko smislio. Ona
je toliko apsurdna da nije mogla biti smišljena. Niko nije mogao da smisli da
se Slobodan Milošević ponaša ovako arogantno i inadžijski, da braneći
Jugoslaviju sruši Jugoslaviju, da navodno braneći Srbiju sruši Srbiju, da sve
dovede do nule. On je “genije” nihilizma i demon nihilizma, on
samorazarajući nagon nosi u sebi, i prenosi ga na druge.

*Da
li su pripreme za rat počele još posle “istorijske” Osme sednice CK
SK Srbije?

Činjenica je da je propaganda za rat sprovođena kroz
duhovnu sferu. Romani Dobrice Ćosića, davali su, sve u svemu, ipak idiličnu
sliku rata. Za razliku od, recimo, ratnih romana Dragiše Vasića. Isto tako
ratni filmovi u kojima Bate Živojinovići ubijaju Nemce na snopove stvarali su
kod nekih slojeva naroda iluziju da je rat onakav kakav nije. Veliku
odgovornost snosi i akademski serkl i intelektualna i ova druga čaršija koja je
stvarala atmosferu da je srpsko-hrvatski rat neophodan, neizbežan, da će biti
dobijen i da je, maltene, koristan. S druge strane, nije postojala antiratna
protivteža.

Izvor: xxz magazin (2019), preuzeto iz knjige “Glib i krv”, 1992.

*Šta mislite o ideji nezavisnih intelektualaca da napišu “antimemorandum”?

To je zdrava ideja, ali joj je, figurativno rečeno, jedina mana što je racionalna, a kod nas danas ništa što je racionalno ne prolazi. Realizacija te ideje mora da počne od sistematske promene mentaliteta. To nije neizvodljivo u savremenom svetu – i to se najbolje vidi u razlici mentaliteta u dve nemačke države. Zapadni Nemci su solidno prevaspitani, nema sumnje. Zatim, treba shvatiti da je lepše živeti u zemlji sa više kultura, nego u monokulturnoj sa više religija, nego samo sa jednom. Stranci su shvatali vrednost jugoslovenskog multikulturalizma bolje nego mi – prednosti raznolikosti pejsaža, folklora, nošnji, običaja, arhitekture, tipova ljudi…

Na Balkanu pojedinačna rešenja nisu moguća, niti trajna. Odnosi između balkanskih naroda se moraju rešavati globalno. Mislim da polazište “antimemoranduma” koji bi nabacio neke od takvih ideja, treba da bude demilitarizacija Balkana, dosledno razoružavanje, simboličan značaj granica, isti standardi ljudskih prava, stvaranje objektivnog informacionog prostora i, neizostavno, slobodno tržište. To su preduslovi za normalan život na Balkanu.

Neposredni ciljevi nezavisnih intelektualaca? Pa da jedni drugima pomognu da žive u mraku! Možda nam predstoje godine mraka i mračnjaštva, verskog, nacionalnog i svakog drugog.

*Prokomentarišite tezu o Srbima kao “božanskom” i “kosmičkom” narodu. I, uopšte, šta je to “dobar Srbin”?

Metafora o božanskom narodu je smejurija i ja je u krajnjoj liniji ne razumem. To je znak teškog primitivizma i liči na jevtin okultizam. Kreatori takvih metafora treba da pre razmisle šta sve tom “božanskom” narodu nedostaje, u memoriji i u stvarnosti – nedostaje formiranje nacionalne svesti. U uspomenama manjka aristokratija, prosvećeni apsolutizam, nedostaje pravi obrazovani kler. Da imamo milion dobro obrazovanih jezuita oni ne bi lupetali o Srbima kao kosmičkom narodu, već bi teološke teme na neki fini način povezali sa nacionalnim. Kad je već o jezuitima reč, zamislite da jedan francuski intelektualac vernik, tipa Tejar de Šardena objasni Francuzima da su “kosmička nacija”. Ceo bi se Pariz tresao od smeha.

Dobar Srbin je pametan Srbin. Srbin kosmopolita, Srbin koji se ne plaši da živi u “velikom svetu” i da taj svet priziva k sebi, dobar Srbin je laička pojava sa laičkim shvatanjem kulture, dobar Srbin je odelio nivo religije i nivo opštenja sa Bogom, sa apsolutom i on voli svoj samostalni religiozni život. Dobar Srbin je onaj koji shvata da Srbi, rasejani po Balkanu, mogu da žive samo u simbiozi sa drugim narodima. To je srpska politika i intelektualci bi odavno trebalo da utuve u glavu svakom Srbinu, od Garašanina naovamo. Dobar Srbin treba da ima nagon ka integrisanju, nasuprot danas dominantnom nagonu ka izdvajanju i zatvaranju. Onog trenutka kad se ovo ludilo okonča, kad postane jasno da je srpski velikodržavni projekat bio težak promašaj moraćemo početi iz početka svi na ovim prostorima. To će biti vreme novih balkanskih patriotizama, koji će se zasnivati i povezivati na, da ga tako nazovem, “filozofskom erotizmu”. Na Balkanu može da se opstane samo ako se ljudi vole.

*U novogovor su ušla nova značenja termina “neprijatelj”, “izdajnik” i njima sličnih. Kakav je položaj intelektualca koga su aktuelne vlasti anatemisale?

Čudna je situacija – postoji privid slobode štampe, možete da napišete svašta, da vređate ljude, da Miloševića nazovete magarcem i da zbog toga ne budete osuđeni. Ali nemoguće je da Miloševića pitate neke stvari, pogotovo neki ljudi to ne mogu, ja ne mogu da odem na televiziju i da ga pitam šta je sa Kosovom, šta sa olako obećanom brzinom, ko je odgovoran za rasturanje Jugoslavije, za izbijanje rata, za besmislene žrtve koje su pale… Imamo privid slobode, a defakto su neki ljudi pod apsolutnom medijskom i svakom drugom blokadom i izloženi hajci.

Naš današnji novototalitarizam ne uzbuđuju toliko finalni proizvodi mišljenja već tehnologija mišljenja. Nije problem šta ću reći nego kako ću reći. Ne šta mislim, nego kako mislim. Forme mišljenja su na udaru. Ljude nije iritiralo što sam kontrirao u idejama niti što sada pričam protiv vlasti, već način na koji to radim. Mišljenje menja znak, ali to je isti diskurs. Promenjene su vrednosne kategorije, ali je mehanizam isti. Prisiljeni smo da se suočavamo i mirimo sa klišeima, u politici, u kulturi, u jeziku… a i to je sve neka vrsta totalitarizma.

*Kako reagujete na optužbe da ste bili bliski bivšoj strukturi vlasti i da ste bili “državni arhitekta”?

Bio sam graditelj. A graditelji, otkad je sveta i veka, grade po nalogu careva, kraljeva, velmoža, kondotijera, bankara. Posle, ako su bili valjani graditelji, njihovi se naredbodavci pominju, ukoliko se pominju, više po njihovim no po sopstvenim delima.

Bliži primer: Treću internacionalu niko neće pamtiti po Zinovjevu, pa ni po Lenjinu, već po Tatlinovom spomeniku, bez koga nema nijedne istorije moderne umetnosti… U okvirima morala mog zanata trudio sam se da budem apsolutno samosvojan, o čemu, valjda, svedoče moja dela i moje knjige. Ne, ja se ne moram odricati ni svojih dela ni svojih knjiga. Ne bih bio srećan da iza mene ostaju tomovi marksističkih, neomarksističkih i, docnije, marksističko-antimarksističkih rasprava. Učestvovao sam u vlasti, “učestvovao”, ako tako može da se kaže, četiri godine i imam razloga da razmišljam da li je to bilo pametno, i da li se zbog ove ili one tuđe gluposti ili svinjarije trebalo povlačiti. Možda ću jednom zaključiti i da je trebalo. Ali to su danas sasvim idilični, mirnodopski razgovori. Danas je reč o drugim, mnogo težim ostavkama – političkim, moralnim, intelektualnim, o ostavkama onih koji snose ma i deo krivice za desetak, dvadesetak hiljada mrtvih, za osakaćene mladiće, za sluđenu mladost, za ubistva na Kosovu, za varvarski razorene, sažežene gradove. Kad se sve završi, ko ostane čista obraza stojim mu na raspolaganju da nastavimo ovaj razgovor.

fra DRAGO BOJIĆ: Sanjam o svijetu bez spomenika

Intervju

Bogdan Bogdanović arhitekt i umjetnik, filozof grada i gradnje zadnje godine svoga života proživio je kao emigrant u Beču. Autor memorijalnog spomenika Kameni cvijet u Jasenovcu te mnogih drugih spomenika antifašizmu s područja bivše Jugoslavije; bivši
gradonačelnik Beograda (1982-1986), profesor arhitektonskog fakulteta u
Beogradu, autor brojnih radova o arhitekturi grada, posebno o njezinim mitskim
i simboličkim aspektima, posljednjih godina života pisao je i objavljivao na
njemačkom: Grad i smrt (Die Stadt und der Tod), 1993; Arhitektura uspomena
(Arhitektur der Erinnerungen), 1994; Grad i budućnost (Die Stadt und die
Zukunft), 1997; Ukleti graditelj (Der verdammte Baumeister), 1997. Godine 2002.
Bogdanović od austrijske vlade dobiva nagradu za životno djelo za znanost i
umjetnost.

Našao se zbog javnog i oštrog kritiziranja Miloševićeve politike prema drugim narodima bivše države, velikosrpskog nacionalizma i razaranja hrvatskih i bosanskih gradova na udaru kritike Miloševićevog političkog režima. Nakon godina pretrpljenih provokacija,
političkih tortura, maltretiranja, pa i javnih poziva na linč, Bogdanovići su
krajem 1993. godine prisiljeni napustiti Beograd. Utočište su pronašli u Beču.

O Bogdanu Bogdanoviću, njegovu životu i stvaralaštvu dalo bi se ispisati puno stranica. U Europi i svijetu priznat kao značajan arhitekt i filozof urbanizma i poštovan zbog
svojih političkih stavova, u vlastitoj zemlji, izuzimajući nekolicinu prijatelja, uglavnom smatran izdajnikom Srbije i Srba, posljednje godine proživio je tiho i povučeno. Nije radio nikakve projekte, jer je smatrao kako je dao što je dati imao i da bi sve drugo bilo ponavljanje. Stoga se posljednjih godina isključivo bavio spisateljstvom u području arhitekture, prije svega one urbanističke.

Bogdanović govori o današnjoj Srbiji, o Beogradu i drugim gradovima s područja bivše Jugoslavije, o njegovim spomenicima i spomeničkoj kulturi uopće… Razgovor s Bogdanovićem vodio je Drago Bojić u veljači 2007. za reviju Svjetlo riječi. Bogdan
Bogdanović je umro u lipnju 2010.

Gospodine Bogdanoviću,
prošlo je već više od desetljeća otkad ste napustili Beograd. U međuvremenu se
u Beogradu, Srbiji i na cjelokupnom balkanskom prostoru štošta toga izmijenilo.
Možete li povući paralelu između Vašeg Beograda i ovoga današnjeg, Srbije onda
i danas, i kako vidite njezinu budućnost?

Beograd se u posljednjem desetljeću jako promijenio. Na gore. Tu dekadenciju najlakše je vidjeti na sudbini jezika. Današnji beogradski jezik iritira. Brz je, zapetljan, bez melodioznosti. Ovdje je više riječ o tonu jezika, a ne o lingvistici. Brutalan je i agresivan. Takvo histerično sporazumijevanje ljudi govori o njihovoj nesreći. Današnji identitet Beograda se najbolje vidi na primjeru jezika. Ali i mnogo toga drugoga govori o promjenama Beograda. Grad strašno raste. Gotovo je veličine Beča i često se s njim voli uspoređivati. U ovoj usporedbi s Bečom prisutna je paklena anomalija: s obzirom na svoju veličinu, Beograd bi kao i Beč trebao biti višenacionalan, višekonfesionalan, multi-kulti itd, al’ Beograd to nije. Ako u Beču ima, recimo, sto tisuća Srba, onda bi u Beogradu trebalo biti bar pedeset tisuća Austrijanaca. Beograd je monolitan grad: jedan jezik, jedna nacija, jedna vjera… U posljednja dva desetljeća Beograd je isključen iz multinacionalnosti, multietničnosti, multijezičnosti. Monolingvistički grad od dva milijuna stanovnika je monstrum. Beograd je, zapravo, naduvena palanka. A slično bi se moglo reći i za druge južnoslavenske gradove.

Pred rat ste upozoravali na strašne posljedice Miloševićeve politike zasnovane na militarizmu i nacionalizmu, zbog čega ste na koncu morali i napustiti Beograd. Danas kad više nema ni Miloševića ni mnogih drugih predratnih i ratnih promotora nacionalizma i ratnih razaranja, čini se kako s njima i s ratom nisu nestale takve politike. Mogu li balkanski narodi, nakon godina ratova i uništavanja, konačno izaći iz mraka nacionalizma?

Miloševićevski užas je samo fizički prestao s njegovom smrti, ali je puno toga nastavilo živjeti u ljudima. Izručivanje Miloševića Haagu je najhrabriji Đinđićev potez, njegova
lična hrabrost, lični rizik. Da ga on nije tamo spakovao, on bi se danas vjerojatno
šetkao Beogradom. Milošević je ikona srpske dekadencije, njezine moralne propasti. Iako navodno vraški inteligentan, on je zapravo bio pokvaren čovjek koji je sve podređivao vlastitoj koristi. Milošević je oličenje niže mentalne i moralne stepenice skopčane s agresivnom amoralnošću. Strašno je da je narod to prihvatio. U Beogradu ima hrabrih ljudi, ali su umorni od borbe protiv zla jednog vampira. Veliki broj tih divnih ljudi danas je, nakon godina borbe, očajan. Može biti da već postoji jedna nova generacija koja će stvarati drugačiju Srbiju, ali točak vremena je u Beogradu odavno stao, već je dvadeset
godina vrijeme zaustavljeno. Duga se izolacija odrazila na sve razine života, posebno na intelektualnu i kulturnu razinu. Primjerice, danas u Beogradu postoji mnoštvo loših malih univerziteta. I to potvrđuje dekadenciju grada i društva.

U Vašem plodnom graditeljskom stvaralaštvu izgradili ste u desetljećima nakon Drugog svjetskog rata brojne spomenike antifašizmu. Što vas je vodilo pri gradnji ovih spomenika? Kako gledate na pitanje patnje?

Ja sam gradio spomenike koji ne liče na spomenike. Nisam ih ni zamišljao kao spomenike. Spomenici podsjećaju na muku, na patnju, ali ništa ne definiraju, pogotovo ne u
propagandnom smislu. Razbio sam socrealističku formu spomenika i ruski utjecaj
tih godina, veoma proširen i prisutan u Jugoslaviji. Ja sam radio kontemplativne igrarije. Element igre sam uvijek volio. Dok sam ih gradio, priželjkivao sam svijet bez spomenika.

Izvor: buka, članak objavljen 2007. u časopisu “Svjetlo riječi”, preštampan 2014.

Ovi narodi su, čini se, stvoreni da pate i tu patnju nove generacije dodatno kompliciraju. Spomenici patnji su neiskreni, često glupi i komični. Takvi ne objašnjavaju više ništa,
ne pozivaju ni na što. Želio bih svijet bez spomenika. Spomenike bi mogli zamijeniti apstraktni dijagrami koji slave život, podsjećaju na njegovu kratkoročnost… Sretan svijet je svijet bez spomenika. Filozofske i metafizičke ideje ne trebaju materiju. Svaki spomenik je pomalo agresivan. A sjećanja koja budi su uvijek opasna. Nemoguć je, naravno, svijet bez povijesti, ali trebalo bi graditi povijest pameti, ideja, senzacija, a ne povijest
nadjačavanja. No, čini se da je to samo moja pusta želja!

Čudno je da sam baš ja gradio Jasenovac. U svemu tome je i Titova uloga. Jasenovac je godinama bio neobilježen. Trebalo je to učiniti i zbog vanjskog svijeta, jer su svi pitali kako to da Jugoslaveni ne čine ništa u Jasenovcu. Tito je osjećao da Jasenovcu ne bi odgovarala pesnica. Svako evociranje bilo je opasno. Kad se pojavio cvijet, svima je laknulo. Jako sam se namučio i dugo kuburio dok sam istjerao simbol cvijeta. To je čitav roman.

Kad je riječ o Jasenovcu, naglasio bih još nešto. Spomenik pripada onome tko ga je izgradio, odnosno državi na čijem se teritoriju napravi. To je načelo spomeničke arhitekture. Jasenovac se prema tom načelu uključuje u historiju hrvatske arhitekture. Spominjem to zato što su Srbi htjeli sve u historiju srpske arhitekture. Što se tiče emotivne povezanosti sa spomenicima, shvatio sam nakon rušenja Vukovara da bi ona bila amoralna i da ne smijem biti emotivno navezan. Kad je rušen Vukovar, rušili su ga oficiri koji su mi prije toga dijelili nagrade i priznanja. Spomenici nisu morali biti srušeni. No, svejedno, ja sam izbrisao emociju. To je bila moja moralna dužnost. Kad nema Vukovara, nemam pravo ni pomišljati na štetu na spomenicima.

U posljednjem desetljeću nikli su diljem balkanskog prostora novi spomenici žrtvama poginulih. Posebno je komplicirana i teška situacija u Bosni i Hercegovini. Mogu li ovi često nakaradni, nacionalizmom, religijskim fundamentalizmom, mržnjom prema drugima i jednostranošću opterećeni spomenici potaknuti na obostrano solidariziranje s patnjom drugih, ili su, tako osmišljeni i obojeni, smetnja i kočnica u izgradnji suživota?

Svi ti novi spomenici su užasni i strašni. Oni su paćenički spomenici, koji slave patnju, a ne život. Balkanska kultura je spomenička kultura. Europa je zasićena spomenicima. U Europi ima prelijepih spomenika, ali danas oni imaju samo scenografsku, teatralnu vrijednost. Njihova emotivna vrijednost je iščezla. Tako se potvrđuje kako sve što je bilo tragično može postati i komično. To je sudbina svih spomenika koji nastaju iz ratova, iz patnje, iz bitaka. Kod mnogih starih spomenika više se nitko gotovo i ne sjeća, a niti se pretjerano zanima tko je tu protiv koga ratovao, i čemu zapravo ti spomenici. Zato bi trebalo graditi spomenike općim vrijednostima. Spomenike pameti, čestitosti i drugim vrlinama. No, moja je želja (utopija) svijet bez spomenika, svijet koji neće imati razloga graditi ih.

Jasenovac, Bleiburg, Srebrenica… Oplemenjuje li patnja ljude ili ipak produbljuje i stvara začarane krugove prepune mitova u kojima se vidi samo vlastito stradanje i stalno pothranjuje zla želja za osvetom i izmirivanjem dugova?

Nijedno od ovih mjesta se neće i ne smije zaboraviti i izbrisati. Naša južnoslavenska zla sudbina su mitovi. Mitovi su po sebi veoma fini. Svijet bi bio siromašniji bez jedne Ilijade ili Odiseje. No, južnoslavenska pamet ne dijeli mitsko od realnog. To je velika opasnost. Kad se pobrkaju mitovi i stvarnost – onda nastaje katastrofa. U tom leži i problem objektivnog sagledavanja vlastitih i tuđih drugih. Spomenuta mjesta žrtava i patnje valja osloboditi od mitskog kako u budućnosti ne bi bili razlogom novih stradanja i patnje.

Budućnost Bosne i Hercegovine i nakon jedanaest godina od rata još uvijek je neizvjesna. Smatrate li kako bi dokidanjem entiteta, prije svega Republike Srpske nastale na etničkom čišćenju i ljudskim žrtvama, stvorilo preduvjete za mirnu i demokratsku Bosnu i Hercegovinu? Kakva je budućnost Bosne i Hercegovine?

Bosnu i Hercegovinu se ne smije ni u kojem slučaju dijeliti. Posljedice bi bile nesagledive. Osamostaljenje Republike Srpske bi, osim što bi potvrdilo državu nastalu na zločinu i patnji drugih, stvorilo dodatnu konfuziju među Srbima. Postojale bi dvije srpske države koje ne bi nikad mogle zajedno funkcionirati, jer jednostavno ne pripadaju jedna drugoj. Međutim, zabrinut sam za budućnost Bosne i Hercegovine. Mnoge strasti su uskovitlane. Titoizam i cijelo to vrijeme u bivšoj državi nije uspjelo dovesti do razumnog odnosa i suživota u ovoj državi. Sjećam se svojih mnogobrojnih putovanja Bosnom za vrijeme Jugoslavije. Danas imam dojam kako je to sve već onda pomalo tinjalo, a političari su to iskoristili.

Budućnost Bosne i Hercegovine jest budućnost Europske unije. Europska ideja je već ozakonjena, ali hoće li stvarno i prevladati, to je još uvijek teško reći. Ako se tu usuglase sve stvari, onda će se usuglasiti u Bosni i Hercegovini.

Posljednjih godina u Vašem spisateljskom radu dominira tema i problematika grada. Kako gledate na metamorfoze balkanskih gradova? Povucite paralele između Beograda, Zagreba i Sarajeva za vrijeme Jugoslavije i danas?

Bio sam u više navrata u Sarajevu poslije rata. Kratko. I uvijek sam osjećao tenziju u ljudima. Sve je napregnuto. Svaka se riječ izgovara s nadom i napregnutošću. S druge strane, u Srbiji nema ni napregnutosti, sve je kaos. Zagreb je u boljoj situaciji. On je definiran europski, ima jasnu europsku orijentaciju za razliku od Beograda koji pliva između majčice Rusije i tereta mnogih ratova. Veliki je grijeh što Srbima nije jasno koliko su ti ratovi donijeli žrtava. Zbrisane su čitave generacije. A što su ti ratovi donijeli Srbiji!? Ništa. Tek sad je (Srbija) svedena na svoje prave mjere, nešto kao obrenovićevska Srbija – dunavska, europska zemlja, sve više od toga je puka naduhanost. Srbi su u velikoj konfuziji. Najbolje se to vidi na sljedećem primjeru. Ako ih pitate žele li u Europsku uniju, bez oklijevanja će odgovoriti pa naravno, tamo mi i pripadamo. A kad ih pitate kad će izručiti Mladića, onda kažu – koješta!, ma ni slučajno, ne dolazi u obzir. To je slika današnje Srbije.

DRAGO BOJIĆ: Beščašće nad Bogdanovim cvećem

Ponovno je devastirano Partizansko groblje u Mostaru. Oštećeno je svih 700 kamenih cvjetova. Vlasti u Mostaru osudile su taj vandalski čin, ali zasad nema nikakvih saznanja o tome tko su počinitelji vandalskog čina. Zgražaju se tobože mnogi, lažno se skandaliziraju, i u Bosni i Hercegovini i na području cijele Jugoslavije, kao da je uništavanje spomeničke baštine nešto neuobičajeno na ovim prostorima i kao da je Mostar jedina sredina u kojoj se devastiraju i ruše antifašistički spomenici. Nije Mostar nikakav izuzetak, niti su Mostarci gori od drugih, jer je u svim bivšim jugoslavenskim republikama, negdje više, negdje manje, uništavana antifašistička baština. U većini slučajeva nije se radilo o incidentima, nego o sustavnom uništavanju sjećanja (damnatio memoriae).

Potpisnik ovih redova imao je sreću za vrijeme postdiplomskog studija u Beču upoznati Bogdana Bogdanovića (1922. – 2010.) i njegovu suprugu Kseniju Anastasijević Bogdanović (1924. – 2017.) koji su početkom devedesetih zbog prijetnji Miloševićevog režima morali napustiti Beograd u kojem je Bogdanović od 1982. do 1986. godine bio gradonačelnik. Više puta su me ugostili u svom stanu u Beču jer su u to vrijeme, bilo je to između 2006. i 2009. godine, rijetko izlazili u javnost, osim u posebnim prilikama kad bi bile promocije Bogdanovićevih knjiga ili primjerice premijera dokumentarnog filma austrijskog publiciste i redatelja Reinharda Seissa 2008. godine – „Architektur der Erinnerung. Die Denkmäler des Bogdan Bogdanović“ („Arhitektura sjećanja. Spomenici Bogdana Bogdanovića“).

Iz tih druženja nastao je i intervju (Bogdan Bogdanović: Sanjam o svijetu bez spomenika) koji je objavljen u franjevačkom mjesečniku Svjetlo riječi u Sarajevu, u veljači 2007. godine, u vrijeme urednika fra Ivana Šarčevića. On mi je i predložio da pokušam stupiti u kontakt s Bogdanom Bogdanovićem i uraditi s njim intervju. Kad sam prvi put došao na vrata stana Bogdanovićevih, gospođa Ksenija me zamolila da razgovor bude kratak, jer se Bogdan brzo umara i jer su oboje u godinama. Međutim, razgovor je potrajao satima, a tako će biti i u našim sljedećim druženjima. Nakon prvog susreta Bogdan Bogdanović mi je poklonio svoju knjigu „Zaludna mistrija. Doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva“ s posvetom ispisanom njegovim unikatnim rukopisom. Tu knjigu nisam dobro razumio ni onda, a i danas se mučim s njezinim sadržajem. Ipak, čuvam je kao relikviju. Relikvije i jesu upravo takve: što ih manje razumije, čovjeku su draže.

Nisam snimao naše razgovore, ali sam sačuvao zabilješke iz tih razgovora. Bogdan Bogdanović mi je ispripovjedio puno toga iz svog života, i privatnog i profesionalnog, a kad bi na trenutke zastao ili bio nesiguran kad se nešto dogodilo, tu je uskakala Ksenija, dugogodišnja profesorica engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, fotografskim pamćenjem i istančanim osjećajem za pripovijedanje. Mene su u početku ponajviše zanimali spomenici, ali kroz priču o spomenicima Bogdanović je opisivao i vrijeme i okolnosti u kojima su nastajali. S melankolijom se sjećao svog prvog spomenika na Jevrejskom groblju u Beogradu koji ondašnja jugoslavenska javnost nije gotovo ni registrirala, iako je taj spomenik Bogdanu Bogdanoviću bio jedan od dražih, možda i zbog toga što je bio prvi. Bogdan Bogdanović će biti sahranjen upravo na Jevrejskom groblju, u blizini vlastitog spomenika, kao i njegova supruga Ksenija.

Rijetki su ljudi takve široke erudicije i gospodske profinjenosti kao što su bili Bogdanovići. Fasciniralo me je njihovo znanje. Iznenadio sam se kako dobro Bogdan Bogdanović poznaje teologiju i s kojom posvećenošću i poštovanjem tumači svetoga Augustina ili svetog Tomu Akvinskog. Ništa od pozerstva, ništa od nadmenosti. Filozofiju je još bolje poznavao jer je i prijateljavao s nekim od velikih filozofa 20. stoljeća. Mislio sam da Bogdanović ne poznaje povijest Bosne Srebrene, franjevačke zajednice kojoj pripadam, ali i tu sam se prevario. Dobro je poznavao povijest crkava i vjerskih zajednica u Jugoslaviji i općenito povijest religija. Danas mi je ponekad žao što sve to nisam snimio. Ali bila su to opuštena druženja, uz rakiju koju je Bogdan dobivao iz Srbije ili fratarsko vino koje sam donosio iz samostana bečkih franjevaca, pa ne bi imalo smisla snimati drugarske razgovore.

Zbog svojih ideja i stavova Bogdan Bogdanović nije bio prihvaćen u akademskoj zajednici, a još manje u političkoj. Nije se uklapao u ondašnja estetska pravila jer je, prema vlastitim riječima, „razbijao socrealističku formu spomenika“. Bogdanović je gradio „kontemplativne igrarije“, ideološki neutralne, a to se ondašnjim vlastima uglavnom nije sviđalo. Zbog toga je nailazio na nerazumijevanje cijeli život pa i kad je radio Jasenovački cvijet. Njegov prijedlog toliko je uznemirio komunističke vlasti da je Bogdan Bogdanović pozvan na razgovor kod Josipa Broza Tita. U višesatnom razgovoru, pričao mi je Bogdan, uspio je „ubediti Tita“ da Jasenovcu ne bi odgovarale nikakve „pesnice, srpovi i čekići“, a i Tito se bojao da komunistički simboli ne bi pasali u Jasenovcu. „Kad se pojavio cvet“, prepričavao je Bogdan, „svima je laknulo“: „dugo sam kuburio dok sam isterao simbol cveta. To je čitav roman.“ Da Tito nije prihvatio njegov prijedlog, pričao je Bogdan Bogdanović, vjerojatno ne bi dobio nove prilike da radi spomenike, jer nije dobro kotirao ni u akademskoj zajednici, s kojom je posve raskinuo, a ni kod ideološki zagriženih članova Partije. „Pravo je čudo da je prošao kameni cvet. Da nije bilo Tita, ne bi bilo ni cveta“, govorio je Bogdanović.

Izvor: lupiga.com, 22.6.2022.

Bogdanovićevi spomenici posve su suprotni ondašnjoj komunističkoj ideologiji. Nemaju ništa zajedničko s njom, ni ideje, ni simbole, ni poruke. Zbog toga se Bogdanovićeve spomenike ne može ni tumačiti kroz tu ideološku prizmu, kako to čini dio sadašnjih antifašista, jer su to dva potpuno različita svijeta. Bogdanović je na svojim spomenicima harmonično povezivao simbole različitih kulturnih i religijskih tradicija, ali uvijek tako da ni jedan od njih ne bude dominantan, da ne našteti ideji i univerzalnoj poruci svojih spomenika. Metafizika mu je bila važnija od fizike, duh od materije, ideja od ideologije.

Bogdanoviću su se gadili svi balkanski nacionalizmi, a velikosrpski, koji je osjetio na vlastitoj koži, ponajviše: „veliki greh je što Srbima nije rečeno koliko je žrtava bilo u ratovima. Zbrisane su generacije. Šta su ratovi doneli Srbiji? Ništa. Tek sada je svedena na svoje prave mere, nešto kao Obrenovićeva Srbija, dunavska, evropska zemlja. Sve drugo bila je naduvanost i trčkaranje u ruske okvire.“ Za Slobodana Miloševića govorio je da je „ikona srpske dekadencije i srpske moralne propasti“: „Milošević i Tuđman su niža mentalna i moralna stepenica, skopčana s agresivnom amoralnošću. Strašno je da je to narod prihvatio. Miloševićev užas je fizički prestao, ali od njega je puno ostalo u ljudima. U Beogradu ima hrabrih ljudi, ali su umorni od borbe protiv zla jednog vampira. Veliki broj divnih ljudi, danas su već očajni.“

Govorio mi je Bogdanović da je zabrinut za sudbinu Bosne i Hercegovine: „Mnoge strasti su uskovitlane. Titoizam to nije doveo do razumnog odnosa. Ja sam puno putovao u to vreme. Sve je to nekako tinjalo.“ Interesantna su i Bogdanovićeva zapažanja o gradovima: „U Sarajevu je sve napregnuto. Puno je tenzija u ljudima. Svaka reč izgovorena je s nadom i napregnutošću. U Beogradu je haos, bez napregnutosti. Točak vremena je u Beogradu stao. On pliva između majčice Rusije i mnogih ratova. To je monolitan grad, monolingvistički grad, naduvena palanka. I jezik je brutalan, agresivan. Zagreb je u nešto boljoj situaciji. Za razliku od Beograda, on ima jasnu evropsku orijentaciju.“

U vrijeme kad je gradio Partizansko groblje u Mostaru, koje je posljednjih trideset godina stalno na udaru vandala, pozvao ga je na razgovor ondašnji mostarski biskup Petar Čule (1898. – 1985.) i molio da uradi projekt za mostarsku katedralu ili neku drugu crkvu. Bogdanović mu je u tom razgovoru rekao da mu se ne sviđaju novosagrađene katoličke crkve, da je u njima premalo metafizičkoga i da „Bog zaslužuje bolje“. Biskup mu je rekao da ni on nije zadovoljan s novim crkvama i da zato i želi da Bogdanović uradi bar jednu crkvu. Biskupov prijedlog bio je izazovan, prisjećao se Bogdanović, ali ga ipak nije prihvatio iz poštovanja prema vjernicima: „kako će, gospodine biskupe, reagovati vaši vernici kad saznaju da im je ateist sagradio crkvu.“ Velika je šteta što Bogdan Bogdanović nije projektirao crkvu iako bi vjerojatno bilo negodovanja među katoličkim vjernicima.

Kad je 1991. godine oštećen njegov spomenik u Vukovaru, Bogdan Bogdanović je smatrao da bi bilo amoralno žaliti zbog spomenika nakon tolikog stradanja ljudi i uništenja grada. O tome je u Beču početkom 2007. godine ovako govorio (prema mojim zabilješkama): „Emotivno sam vezan za sve svoje spomenike. Kad je rušen Vukovar, a rušili su ga oficiri koji su mi delili nagrade i priznanja, izbrisao sam emocije. To je bila dužnost. Kad nema Vukovara, nemam pravo pomišljati na štetu na spomeniku.“ Prisjetio se tada i spomenika u Mostaru: „Mostar je u ružnom stanju, ali nije uništen jer je ukopan u zemlju.“

Imao je Bogdan Bogdanović i u Beču ponuda da radi spomenike. Čak je u jednom trenutku bio i pristao da radi spomenik miru. „Počeo sam crtati“, pričao je Bogdanović, „bilo je interesantnih ideja, ali sam primijetio da falširam i odustao sam.“ I ovdje se Bogdanović pokazao velikim. Nije htio samog sebe reciklirati, jer je smatrao da svako umjetničko djelo mora biti estetski čisto i iskreno. Uz to, Bogdanović je smatrao da nije dobro da stariji ljudi poput njega grade spomenike mlađim generacijama i budućnosti koju neće doživjeti. Naručiteljima je tada kazao „da je najbolji spomenik miru prestanak svih ratova.“

Bogdan Bogdanović je stalno ponavljao da bi bilo najbolje da svijet i ljudi nemaju razloga za spomenike. Ako se već i grade spomenici, neka to budu spomenici životu, a ne paćenički spomenici niti spomenici patnji. Vlastite spomenike nikad nije zamišljao kao spomenike. „I moji spomenici podsećaju na muku“, govorio je Bogdanović, „ali ništa ne definišu, pogotovo ne u propagandnom smislu.“ Bogdanović je smatrao da su spomenici patnji, a takvi su gotovo svi spomenici koji su podignuti nakon ratova devedesetih godina, „neiskreni, komični i glupi, ne objašnjavaju više ništa, ne pozivaju ni na što.“

Spomenike mogu zamijeniti apstraktni dijagrami koji slave život i podsjećaju na njegovu kratkoročnost, govorio mi je Bogdanović: „filozofske i metafizičke ideje ne trebaju materiju. Svaki spomenik je pomalo agresivan i zato sanjam o svetu bez spomenika. Srećan svet je svet bez spomenika. Evropa je zasićena spomenicima, prelepim spomenicima. Danas imaju samo teatralnu i scenografsku vrednost. Pre su imali i emotivnu, al ona je nestala. Sve što je bilo tragično, može postati komično. To je velika opasnost. Čudi me da nema spomenika čestitosti, pameti, opštim vrednostima.“

Uništavanje Bogdanovićevog spomenika u Mostaru pokušaj je da se zatre dio povijesti i izbriše antifašistička baština, ali je još više pokazatelj da ovo društvo ne poštuje tuđu patnju i zajedničku prošlost, i ne podnosi lijepo, uzvišeno i metafizičko.

MARIN RAJKOVIĆ: Učitelj nikada ne može da umre

Izvor: arhiv Radmila Brace Andrića.

O NAGRADAMA

Izvor: list „Slobodna Dalmacija“, 27.1.1975.

list “Borba“, 20.2.1966.

Dodeljene prve “Borbine” nagrade za arhitekturu i urbanizam

Pod brojem 6) Partizansko spomen-groblje u Mostaru autor: arh. Bogdan Bogdanović, Beograd

Nagradu je dobio Najboljim ostvarenjima iz republina dodeljene planete, a za arhitentonono rešenje motela „Sljeme“ prva nagrada od 10.000 novih dinara

U konačnom razmatranju ova tri rada, većinom glasova žiri je odlučio da se rad arhitekte Ivana Vitića iz Zagreba nagradi „Borbinom“ nagradom za najbolje arhitektonsko ostvarenje u protekloj godini u Jugoslaviji, jer se autor najviše približio usvojenim kriterijumima.

PREDRATNA ZBIVANJA