Ante Milićević: Šešir glavu ne čuva
Sa borcem iz Jasenice razgovarao je Mišo Marić za “Slobodu”.
Iznad kuće prolazi asfaltni put.
Ispod kuće protiče Jasenica.
Prema vodi, pod nevelikim staklenikom, zelene se strukovi paradajza, a na drugoj strani – mala parcela, pod lukom.
Okolo pjevaju štiglići, a Ante Milićević kaže:
– Evo radim, šta ćeš, kod nas uvijek ima posla.
– Samo vi razgovarajte, mogu i ja čuti, – kaže Antina supruga Luca, koja pere suđe. I još kaže:
-Mogu neku i reći jer je Tito svakom dao glas.
Anti nije baš po volji da ženska upada u razgovor, ali se dobrodušno smješka, a nama tiho, kao u povjerenju, saopštava:
– Meni je sve išlo u glavu, ali to sa ženskim glasom malo teže. Tek unazad desetak godina sam ozbiljnije razmišljao o tome, pa kažem: u redu je, neka im bude. Pomirio sam se s tim.
Vani, pred niskom kućom, pjevaju štiglići, Luca priprema kafu, nutka lozom, domaćom, a Ante se vraća u neko daleko vrijeme i pripovijeda – Rođen sam 1915. u ovom selu, Jasenica. Otac imao nas dva i tri sestre, sve udate. Jedna u Sunji, jedna u Mostaru, jedna u Jasenici. Ja sam iz Sunje, iz sela Staza, otisao u partizane 1942. Rat me zatekao u Mostaru, radio sam kao građevinski radnik kod avijatike. Uzvrtio se bio da se prebacim, među naše, ali nije išlo. Onda odem kod sestre pa tamo pređem i tri godine sam tačno bio u Sedmoj banijskoj. Ranjen sam na Bihaću ‘44. Nijemci se povukli sa jadranske obale, znaš šta su radili? Povukli obalske topove, 42 kile teška granata, e od te me granate ranilo u glavu u Bihaću. Kad sam bio ranjen vozili me nekud cijelu noć, evo u glavu sam ranjen – skida šešir, vidi se povelik ožiljak – kažem vozili me cijelu noć, kad ujutru – u Splitu. Znaš šta ti je tamo bilo? Bilo je jedno osam hiljada bolesni i ranjeni. Šest mjeseci sam bio u bolnici, nešto zbog ove rane, a onda me i tifus dočepo. U maju se vratim u Mostar. Bio sam poručnik iz rata, pa me zovu iz Banijske da se vratim u Banijsku. Vaso Gačić i Marijan Pavelić me ustave u Mostaru i tako ostanem. Djece nemam, ova žena i ja sami, imam penzije 550 iljada.
Supruga Luca koristi ono pomenuto pravo glasa i javlja se odnekud od šporeta:
– Što te stid reći koliko imaš. Nemaš 550, nego 450.
– Do sada je bilo 450, a sad će biti 550 – brani se Ante Milićević i vidi se da mu nije prijatno ovo ženino pravo glasa.
– Nemaš, nemaš – inati se ona. – Nemaš već 450. Drugi imaju i po dvi kuće, a tebi i sad kaplje. Tebi ni kredit nisu dali, eto šta ti imaš.
– Nemojte vi slušati ženu – okreće se opet nama- ženska posla. Šta mene brige šta drugi imaju, meni je i ovo moje dosta. Gladni nikad nismo bili, eto to je najvažnije. Nije uvijek bilo lako, ali vazda je bilo nabolje. Meni je najviše laknulo kad mi Đemo (Bijedić) reče da rasformiram zadrugu, ja sam ti bio upravnik te prve zadruge u Jasenici, pa kad mi reče da je rasformiram, meni laknulo ko da se drugi rat završio. Primitivno to bilo, belaj, a naš svijet nije naučio. A nabolje je vazda išlo. Kad je bilo poslije rata, dođu kod mene iz avijatike, kažu: daj konja da dignemo jedrilicu. Tako sam davao konja, a oni vežu jedrilicu, naćeraju konja, pa konj digne jedrilicu. A danas sve bombarder lovac na aerodromu. Eto vidiš da je nabolje – kaže malo glasnije više da ga čuje supruga Luca, nego novinar. A onda još malo glasnije dodaje:
– U ponedeljak idem na komisiju, pojačaće mi penziju.
Luca opet koristi pravo što joj je dao drug Tito.
– Vazda oni tebi pojačavaju penziju. Napiši ti drug, da smo nas dvoje sami. Izgubio je i familiju u partizanima. Kad ga je pogodilo u Bihaću, i osigurač mu izgorio. A kuću nam pogledaj, curi li curi, a njemu za vrat da curi on se neće požaliti.
– Možda sam mogao i dobiti stan na Aveniji, ali šta će meni stan na Aveniji. Da me popneš na deveti sprat, umro bi treći dan. Istina: tražio sam kredit, ali mora biti da je bilo preči od mene. Ja nekako mogu, nisam gladan. Imam baštice, odem ponekad i u grad, porotnik sam sudija. Bio sam predsjednik Akcijone konferencije za kooperativu, sad sam zamjenik sekretara Partijske organizacije, a inače sam član od 1942.
– Ima invalidsku penziju najnižu klasu – opet će Luca – a jedva živu glavu donio…
– Nemoj Luce – kaže on – nemoj pred ljudima.
– Neću više – kaže ona – izgovorila sam se pa mi je lakše.
Imao sam i brata Peru, evo slike. Gledaj kakvu je kosu imao. Imao sam i ja taku al’ kad me tifus dočepao izgubio sam kosu. A Peru su Njemci poćerali ‘45. sa sobom, on iskočio u Bijelom Polju, slomio se u kukovima, bolovo, bolovo do ‘47. pa umro. Bolovo dugo, a znaš kako mi je ovoga bilo žao.
Tu Ante Milićević zašuti. U dno njegovih toplih, prostodušnih očiju skupi se neka tuga.
– Ja sam sada udruženi poljoprivredni radnik. To što imam, to predam. Nemam mnogo. Da sam imao mnogo zemlje ne bi bio proleter. A proleter sam otkad znam za sebe. Ja sam ‘34. ušao u sindikate, kad sam radio kod avijatike, nekvalifikovan. Godinama pred rat dočekivao sam Rudu, Miju, Radu i ostale drugove iz Mostara koji su u Jasenici podalje od vlasti, držali zborove. Bio sam neškolovan svega četiri osnovne. Od njih sam učio, a najviše sam naučio šest mjeseci u Partijskoj školi na Baniji. To me pomoglo do boga. A poslije rata, kako ti rekoh, radio sam sve što mi drugovi povjerili. Volio sam vazda svakom posao završiti, nego sebi. Tri godine sam bio u zadruzi. Bio sam ja i poslanik. Najprije sam bio sreski odbornik, pa onda poslanik u Vijeću proizvođača, u Sarajevu. Dođu Božo Škoro, Aćim Mićević i Dragan Blažević. Nagovarali me, đe ću?Onda je Dragan, eto, umro, pa mi kažu da se kandidujem. Nisam za toga, kažem ja njima. Oni navalili, te ovako i onako, a meni nezgodno. Pitaju što ja to neću kad svi imaju puno povjerenje u mene, onda ja njima po duši kažem da nemam odijela i da nemam ni najbolje cipele, a kako ću u poslenike. Te oni donijeli štof, evo kažu, saši, i tako sam ti četiri godine bio poslanik… A kapetan sam, rezervni.
Iz rata čuva dvije medalje za hrabrost, Pokazuje nam ih. Stavlja jednu lijevo, jednu desno, na prsa. Drži ih tako, s poštovanjem, i smješka se:
– Vidim ljudi stave medalje, a ja nisam nikad. Bojim se, pravo da ti kažem, reći će: gledaj Ante što se kiti. Imam osam raznih medalja i odlikovanja.
Otvara jednu crvenu kutiju. Ima osam. Orden za požrtvovanje, orden za hrabrost, za Bratstvo i jedinstvo…
Pred kućom pjevaju štiglići.
Tavanica podlila vodom. U svakoj sobi isti slučaj.
Nije na novinaru da sudi, ali Anti Milićeviću je došlo do – kredita.
Zove da dođemo, onako, na sijelo. Na utakmicu “Zadrugara”…
Odmičemo asfaltom iz Jasenice. On i Luca mašu ispred kuće.
Izgradila se Jasenica. Sve nove kuće, staklo, veliki balkoni. U susret nam dolazi jedan veliki i jedan mali traktor.
Ljudi pognuti nad dobrom zemljom.
Okrećem se još jednom i vidim samo crven krov Milićevića kuće. Pola krova pritisnuto kamenjem. Ovdje zna biti opak vjetar, začas digne krov s glave.
U tom nesretnom slučaju ostao bi mu samo ovaj šešir na slici. A šešir glavu ne čuva.
Danas će udruženi poljoprivredni radnik Ante Milićević, na komisiju.
Mislim kako bi dobro bilo da ovaj tekst stigne do komisije prije njega.
On to nije tražio, on nije bio da se sve ovo zapiše, ali što je tu je.
Veoma je po istina i veoma je po duši.
Miso Marić
Izvor: digitalni arhiv B. Vučine.