Slava Balać: Sestra

Slava Balać, sestra četiri poginula borca iz Mostara, ispričala je porodičnu priču Miši Mariću sredinom sedamdesetih.

Sa drugovima Pucarom, Hasanom Brkićem, onda Krpom, što su mu dva sina poginula i jednim nosiocem Spomenice iz Gacka, putovala sam 45. na Kongres Oslobodilne fronte u Ljubljani. Putovalo se kolima i vozom, takva je situacija tada bila. U vozu, pred Ljubljanom, upoznamo delegate iz Srbije. Tako u razgovoru upitam jednog da slučajno ne pozna sina od maminog brata koji je bio arhitekta u Beogradu. Znam da je Beograd velik, ali, eto, dogodilo se da je jedan od njih poznavao toga našeg rođaka. Zamolim ga da ga po povratku potraži i da mu kaže kako ne znamo šta je sa našim najstarijim bratom Natkom. Objasnim tome drugu, da, ako je vijest teška, ne piše na kuću, nego da pismo upute meni, u Fabriku duvana, gdje sam tada radila. I poslije Kongresa, ja se vratim u Mostar, kad jednog dana dođoše u Fabriku, vele: Zove te, Slavo, mati da odmah dođeš kući. U meni se javi neki strašan predosjećaj, idem kući sve korak naprijed, a dva nazad. Uđem u kuću, leži majka u krevetu, pustila pletenice. Kaže: “Eto na stolu, pa čitaj!” Na stolu dopisnica, piše naš rođak: “Draga tetka i sestro, ja sam dobro i zdravo. Što se tiče Natka, on je poginuo, šta je s ostalom trojicom…”

Zaplaka se Slava Balać nekim dubokim plačem, iz dna duše, zaplaka se iz života nekim čudnim plačem kakvog nikad do tada nisam čuo.

Taj je njen plač četverostruk.

Za Natka, najstarijeg brata, rođenog 1912, decembra.

Za Slavka, drugog po redu, rođenog januara 14.

Za Boru, mlađeg godinu dana od Slavka.

Za Đorđu, najmlađeg, godinu dana mlađeg od Bore. Rasplela Ilinka Balać kose toga dana 1945. i zaplakala s ono suza što je ostalo.

Fotografije spomen-ploča: S. Demirović (2018.)

Znala je za Slavka, pa ga oplakala.

Znala je za Boru, mlađeg od Slavka, pa je i njega oplakala.

Znala je za Đorđu, Đolu, najmlađeg, pa je i njega oplakala.

Sada je majka Ilinka Balać znala i za Natka, pa je njena tuga bila dokompletirana i da je Neretva suza, ne bi joj bilo dosta.

Plakala ih do smrti 1959, a od tada ih plače Slava Balać, jedna visoka žena tamnih očiju koje vas gledaju prijateljski i sa nekom vječno prisutnom, neizbrisivom tugom.

– Još smo se samo za Natka uzdali, da je živ, a za ostale smo znali. Te raspletene materine kose nikad neću zaboraviti. Tad je plakala, a poslije nije. Nije javno plakala. Znala sam je naći, ona krije slike, uplakana. Ja odem na posao, ona izvadi slike, poreda po stolu svu četvoricu, pa plače.

Ja sam, znate, divnu braću imala. Djetinjstvo nam nikakvo. Svi smo rođeni u Kistanjima, samo je Slavko rođen u Vrlici. Otac je imao nešto gostionice, on je bio Vrličanin, a majka od Ljubinja, sjećam se da je pričala kako je u sepetu došla u Mostar. U Mostar smo došli 1926. godine i otac je radio kao fizički radnik. Umro je 27. Mi smo bili djeca, šta sam ja imala tri godine. Toga dana kad je otac umro, mati je dva zadnja dinara dala za petrolej. Natka je otac, jedino, spremio na škole, u Beograd. Tamo je Natko završio prava. Mi ostali smo stalno skupljali novac za školovanje, ali ga nikad nismo skupili. Slavko je završio za obućara, Boro za krojača, a Đorđe za limara. Đole je bio najmlađi, bio je krupan, tamnoput. Što je očima vidio to je rukom stvorio. A po naravi u vatru u vodu. Kad je bio štrajk limara u Beogradu, Kosmajac je, čula sam govorio “Uhvatite mi onog crnog, visokog Balaća pa ću srediti štrajk.”

Za Slavka sam bila emotivno vezana, ponajviše, čini mi se, jer je bio slabog zdravlja. Kad je prvi put bio u Ćelovini i kad su ga prvi put pretukli, bacio je krv. Poslao veš kući, a bijela mu košulja sva krvava. On meni nikad nije rekao da mu operem košulju, opeglam pantalone, ako me nije zamolio. A kad naplati, vazda nešto nosi kući. Kupi lonac majci, kafenjak, meni nešto. Ćutljiv bio, miran. Moja duša, moj miljenik, a kad plane treba bježati kilometar od njega.

Natko je bio isto miran, pametan. Odlikaš kroz svu školu, jedino na maturi bio vrlo dobar. Nosio je naočale, bio kratkovid. Radio u Ministarstvu pošta i bio sekretar Partijske organizacije koja je u Ministarstvu ilegalno djelovala.

Boro je bio nešto poput mene. Kao da ste jednu jabuku raskrižili. Neupadljiv, sabran. Bio mi je brat, a sjećam se 1941, ja trpam neke letke i biltene, on trpa letke i biltene. On ne zna da sam ja u Partiji, ja ne znam da je on u Partiji. Eto, takvi smo bili.

Slava Balać, uzgred, kaže i neku rečenicu o sebi.

Ona govori o svojoj četvorostrukoj tuzi, o svome bolu četvorostrukom i svome ponosu četvorostrukom.

Slavko je odveden 1940. u Lepoglavu. Još 36. bio je sekretar partijski lijeve obale. Demonstrirale smo, mi žene, jesen, pred policijom kad su ih poveli. Onaj policajac uperio bajonet u mene, kažem: ubij, ali da ga vidim, ko kad mi je bio od srca drag. Onda Niko Bjelica diže ceradu na kamionu, kaže: nagledaj ga se, Slavo. Tada su ih odveli i ja ga više nikad nisam vidjela.

Niko Bjelica, prekaljeni revolucionar, prijatelj i saradnik porodice Balać.

Đole je uhvaćen 1941. u Bijeom Polju, kad su pošli prvi partizanski odredi. Uhvatili su ih na spavanju, premorene. bilo je suđenje, a on ništa nije priznao. bio je član Mjesnog komiteta Partije. Osudili su ga na smrt, ali nije tražio pomilovanje od Pavelića. Onda su ga, ipak, pomilovali i osudili ponovo na dvadeset godina u Zenici. Potovarili su ih u voz, ostavili u Jablanici, izveli pa pobili.

Boro je poginuo 43. u Zvjerini kod BIleće, u borbi as četnicima. Bio je sekretar partijske organizacije u Mostarskom bataljonu. Pogodio ga dum-dum metak kroz oba ramena. Poslije čujem: živ je. Kad je bilo oslobođenje Mostara, kaže mi jedan borac da je došao kod njih u Odred. Ja trči kući po sliku, pokažem mu, onda onaj borac kaže nije on.

Natkov partijski rad je bio otkriven u Beogradu, pa je tražio premještaj u Niš. Tamo je bio terenski radnik i borac. Koliko smo uspjeli saznati, izgubio je naočale, pa umjesto prema našim, krenuo prema Bugarima. Natka su Bugari iskomadali.

Rasplela pletenice, pustila kose Ilinka Balać 1945. i zaplakala za najstarijim sinom, Natkom, kome se nadala.

Od života joj ostala kćer Slava, koja je uz Dan oslobođenja Mostara primila Februarsku nagradu.

To je za njen pošten i istrajan rad čovjeka komuniste koja je revoluciji i izgradnji zemlje dala najljepšte godine života.

I četiri rođena brata, sa istog mlijeka majke Ilinke.

O sebi je malo govorila.

Zna Motar Slavu Balać.

Zna je kao Slavu Balać i zna je kao Sestru.

– Da je jedan ostao živo, kaže, pa opet zaplače onim četvorostrukim plačem, iz dubine, iz života, kakav nikad prije nigdje nisam čuo.

Taj me plač, dugo, dugo prati zajedno sa suncem posljednjeg februarskog dana u Mostaru.

Ona je njegovo nepresušno vrelo do kraja života.

Ako je utjeha, onda su Balaći, svih petoro, i mati još, i otac još, ljudski život živjeli.

Zabilježili smo samo dio pomena na njih.

Mišo Marić, “Sloboda”, za rubriku “Gost naše redakcije”.

Izvor: digitalni arhiv Branka Vučine.