Književnost: Selena Seferović o pjesmama Svetislava Mandića

Iz stare štampe: članak Selene Seferović objavljen 1992. godine u mostarskoj “Slobodi”.

DAVNA NEŽNOST SVETISLAVA MANDIĆA

Neposredan razlog za belešku o Svetislavu Mandiću, pesniku, slikaru-konzervatoru i kopisti fresaka, rođenom u Mostaru pre skoro punih 70 godina, jesu dve njegove nedavno objavljene knjige “Pesme” u izdanju “Veselina Masleše” iz Sarajeva (priredio Nikola Koljević (u biblioteci izabranih stihova i “Carski čin Stefana Nemanje, činjenice i pretpostavke o srpskom srednjevjekovlju” u izdanju “Srpske književne zadruge” iz Beograda u ediciji Mala biblioteka (priredili Milorad Đurić i Gordana Todorović.)

Pored izbora pesama iz prethodnih autorovih pesničkih zbirki: “Dvojica” (zajedno sa Velimirom Kovačevićem, poginulim 1941.) – Mostar 1920, “Kad mlidijah živeti”, Beograd ?, “Milosno doba” Beograd 1960. Tu su nekolike nove – upravo rođene “Drugi zapis sa groblja u Pašinovcu”, “Beli zidovi”, Damaskin”, “Gvozdenović u ateljeju”, Onaj sudnji dan” u čijim početnim stihovima poeta kaže:

“Doci će/ mora doći taj dan / kada ćemo opštem sudiji i jedni drugima / polagati račun / za ono šta smo učinili na ovome svetu.”

Ili, mnogo ranije, davnih šezdesetih u “Opomeni” čitamo:

“Na polovini života / posle hiljada neopreznih jutara / svane jedno jutro sagledanja / stravično od istine”.

Stihovi Svetislava Mandića puni su odmerenosti i otmenosti. To je autor za kojega Dušan Kostić s pravom kaze da očevidno ima ukusa. Slazemo se. I, odali bismo, i savesti i dubokih promišljanja o sebi i drugima u vremenu u kojem živi. Zato on o “Sudnjem danu” a ispevanom ovih dana, u punoj ljudskoj i stvaralačkoj zrelosti svojih sedamdesetih i na pragu osme decenije, dalje piše:

“Doći će red i na mene. / Lako ću stati pred lice Božije /  I neću dati da me zaseni njegova svetlost / otkriće se sveska mojih pluseva i minusa / uskladićemo ih nekako.”

A u tom usklađivanju, u svom životnom zbiru, učinilo se Sveti Mandiću da je ponekom ostao i dužan. Recimo, između ostalih, Velimiru Kovačeviću. Zato se zajedno sa Mensurom Seferovićem angažovao da Mostar objavi zbirku njegovog davno poginulog druga za kojega kaže:

“Da je preživio taj grozni juli / postao bi Gorski general / a posle, bio bi pesnik prvog reda / kakav Eliot, Popa i drugi venconošci.”

Malo ko zna za Velimira Kovačevića koji je još te daleke četrdesete svoje stihove posvetio Husniji Dilberoviću, čoveku koji i danas živi u Zagrebu. Nadamo se, također, da će i Mostar umeti i uspeti da ispuni svoj dug prema ovim ljudima koji su ga beskrajno voleli i vole, u kojem su živeli i učili se životu, o kojem su pevali, za koji su konačno i ginuli. Zato tim “poginulim mladićima i devojkama” Mandić posvećuje sledeće stihove:

“Svakog dana ja bih s njima da se razgovaram / da mi kažu / bole li ih mrtve ruke bez pušaka / bole li ih mrtve usne bez osmeha.”

A kada se to dogodi, a verujemo da hoće uskoro, biće to prava prilika da se sa Svetislavnom Mandićem na književnoj večeri progovori i o drugih njegovim vijestima, o “Dnevniku”, “Crtama i rezama”, “Rozeti na Resavi”, o “Velikoj gospodi sve Srpske zemlje”, “Carskom činu Stefana Nemanje”, o Aleksinim zarancima, Mahalskim drugovima / “O, ko li to rasprši jato nemirno / I razori nam snove naše / I čije li to ruke staše / da okreću  kolo svemirno / vremenom što se zove”. / Jesenjem popodnevu u hercegovačkom selu / “Ipak pod  strehama nanizani žuti listovi duvana / kažu da će biti malo veselja o Božiću Bajramu” / i još o mnogo čemu.

Mogla bi to da bude i prilika da Svetislav Mandić postane i mostarski venconosac, i da, bar u ovom slučaju, prestanu da važe njegove reči ispisane u “Malodušnoj pesmi”… svejednosti neke ima. Da nestane malodušnosti da svejednosti što manje bude među ljudima.

Selena Seferović

Sloboda, 12. mart 1991. godine

Davna nežnost

Znam topole kraj reke

I pregršt sivih mlinica

I ono groblje na bregu,

Skriveno smokvom i narom,

Znam ljubičasto nebo,

Prepuno malih ptica,

Znam jedno južno veče nad Mostarom.

Pa često kad se osamim

i ruke kad se skamene,

sa mnom korake udvoji seta

dosta stara.

Ja slutim, to je ona potajno

došla do mene

zbog jedne davne nežnosti,

zbog Mostara.