Halid Čomić: Fotografija
Mišini zapisi o prijateljstvu kakvo se rijetko susreće.
Halid Čomić…
Halid Čomić ima hiljadu života u jednom.
Ušao je u knjige. U pripovjedanja. U feljtone…
U knjizi “Šestorica osuđenih” Mensura Seferovića glavni je junak.
Glavni junak jedne knjige na 178 stranica.
Jedan od glavnih junaka, on, Halid Čomić, i jedne druge mnogo veće i mnogo značajnije knjige koja se zove Istorija i koja se prelistavala četiri godine.
Te četiri godine, rekao bi pjesnik, “gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo”.
Halid Čomić ima spomenicu borca 1941.
Partizansku.
Dva Ordena bratstva i jedinstva.
Tri Orden zasluga za narod.
Orden za hrabrost.
Zahvalnicu druga Tita “za zasluge i časno vršenje dužnosti prema domovini i revoluciji u velikoj bici na Sutjesci”.
Ima još zahvalnica i pohvala. Ima rane. Ima ponos. Ima sinove, kćeri, drugove i prijatelje.
Ima sjećanja. Nikad i nigdje nisam čuo da se neko sjeća kao Halid Čomić. S toliko topline, s toliko podataka.
On je tražio svoj lik izlazeći iz vatre. A vatra gori u daljinama sjećanja. Vatra je neuništiva i vatra živi. Samo vatra vječno traje. Iz nje se izraslo, ili se ostalo u njoj, zbog nje. Zbog vatre.
U toj vatri je ostao i Miro Popara. U trenutku kada uzme jednu fotografiju predratnog datuma, na kojoj jelijevo on, Halid, a desno Miro Popara, narodni heroj, za Halida Čomića prestaje sve ostalo. Nagnut nad tu fotografiju, previsok i prepošten ratnik, Halid Čomić iz sela Kalca, kod Fatnice, a Fatnica je kod Bileće, ovako kaže:
O MIRU:
To je slika moja i Mirova. Ta slika, ona se nije rodila sa mnom, ali ona će umrijeti sa mnom. Tu sliku cijenim iznad svog života. Tu sliku mrtvu volim toliko koliko žive sinove jer mi je taj Miro Popara otvorio oči u životu, pomogao mi da se kutarišem bijede, pomogao mi da postanem članom Partije i da živim životom kojim ljudi žive…
Halid Čomić, starac, koji nije starac, tako kaže. Ove riječi ni jedan novinar, ni jedan pripovjedač na svijetu ne može izmisliti. Ni ja ih nisam dotjerivao. Zašto bih, kad ih on kaže i osjeća ljepše, nego što bi ih iko drugi mogao napisati.
Miro Popara je rođen u Fatnici od oca Jovana i majke Stane. Ja sam ga poznavao djetićkom. Poznavao sam ga i kao čobanče. U tome djetiću, u tome čobančetu, mladiću kasnije bilo je žice budućeg dobrog čovjeka. Čuvao je ovce i goveda, otac mu je imao zgradu na mjestu zvanom Krivaljevići, pa bi on odatle uzimao iz škipa kajmak ili mlijeko pa bi čak pod Studenac, Studenac su se zvale neke njive, donosio ljudima koji ne bi imali. To se dobro sjećam da je donosio nekom Šaćiru Ovčini, koji je radio napolicu zemlju, donosio mu je mlijeka na kopanje.
Miro je otišao u školu. U školi je bio, znam, u Trebinju. Miro je otišao iz Trebinja u Mostar. Stanovao je kod nekog Radovanovića. Dobro se sjećam kad je Miro proglašen za nepoželjnog u Mostaru, u školi, i kad je izbačen. Bio je u Fatnici nekoliko, a onda otišao u Beograd. Tamo je imao braću Nikolu i Ljuba. On se tamo upisao na Pravni fakultet i više puta je progonjen sa fakulteta. Dolazio je kući, ali ni tu nije mirovao. Žandari su ga nadzirali, ali on je išao noću po selima, razgovarao s ljudima, govorio im o radničkoj klasi, o štrajkovima i budućnosti. Ja sam ga više puta gledao sa nekim mladićima, a jedno veče je i mene pozvao. Bilo je to 36. godine, ali smo razgovarali još trideset četvrte, kada sam se vratio sa robije u Zenici. Rekao mi je tad da je čuo da sam se dobro držao na robiji i dao mi prvi letak da ga odnesem u selo. A tada, trideset šeste, trefio me i pozvao kući. Dođem tamo kad vidim došli Vladimir Dučić i Đuro Čubrilo. Tada nam je saopštio da smo kandidati za članove Komunističke partije. Iznenadili smo se ali i obradovali.
ŠESTI SEPTEMBAR 1936.
Dobro se sjećam te večeri. Ja sam gonio kokuruzinu iz polja. Kokuruzina se zove ona šašina u kojoj nema klipa kokuruza. Žena mi izađe i kaže da me Miro zvao i da bih trebao otići kod njega. Velim joj: “Evo ti konje, ti namiri, a ja odoh”. Otišao sam da ne krijem, bos. Imao sam one, kako se zovu, prtene gaće na sebi. Kad sam došao tamo kaže mi baba Stana, majka Mirova: “A žalostan Alide, jesi li to bos, je li ti ladno, oćeš se ogrnuti nečim?” Onda i Miro reče: “Daj, uzmi nešto i zagrni se.” Velim: “Nije mi studeno”. I nije bilo studeno. Izašli smo u noć, na jednu gredu iznad štale njegova oca. Tu nam je saopštio da smo primljeni u Partiju. A mene su izabrali za sekretara prve fatničke partijske ćelije. Neuk, polupismen sam bio. Nijesam znao. Rekao sam Miru: “Bogati Miro, ima li koliko ovih partijaša?” On me pogleda i kaže: “E, slušaj, starino, dobro je da si to pitao preda mnom. To se ne zovu partijaši nego Par-tij-ci, zapamti. I zapamtio sam. Zapamtio sam to veče 6. septembra 1936. i nikad ga neću zaboraviti. Ja i Vladimir smo dočekali da se ostvari sve ono o čemu smo tada govorili, a Đuro nije, niti je Miro, što mi je žao. Kad bi bilo zamijeniti se, ja bih se dana zamijenio s Mirom. Jer ja znam koliko bi Miro Popara bio korisniji ovom današnjem društvu od Halida Čomića. Može mi neko zamjeriti, ali nema više mnogo Mira Popara. Takvih kao Miro i onda je bio malo. Zato bih se zamijeno. Žalosno je ako ja sada o njemu pričam, mada bi bilo žalosno i da on o meni priča. Ali je ipak žalosnije kada ja govorim o mrtvom Miru Popari nego kad bi on govorio o mrtvom Halidu Čomiću…
JOŠ O MIRU POPARI:
Mnogo je naš kraj vjerovao u Mira. Ja znam dobro da je Miro Popara u svoje doba umio donijeti čak po koju “jemeniju” muslimanskoj ženi, a ja sam je onda nosio i davao. “Evo, ovo ti je Miro Popara spremio dar”, a ona klanja na namazu i poslije toga kaže: “Vidiš, meni je Bajram sutra, Miro mi je pokrio golo tijelo, glavu sam umotala pa izgledam fino. Dabogda ga Bog poživio.” Eto tako su ga žene blagosiljale i takav je Miro bio. Takav je bio do posljednjeg našeg susreta i rastanka 1942. Ovako je to bilo:
O MUJU, IBRU, FATIMI, RATU I OPET O MIRU:
– Mislim da je bio 4. juni 1942. S bataljonom sam trebao krenuti prema Osmogomilama. Žena mi, Fatima, i djeca su trebali ostati. Kud će u rat, a valjda im ustaše neće ništa. To je neko predložio a Miro je pristao i pozvao brata Čeda da ih s desetinom boraca sprovede do Brezova Dola, prema Ključu. Žena mi, Fatima, ni da čuje. Kaže: “Drugovi moji, ja nijesam pošla u partizane da ostanem živa, a pogotovo ne idem ustašama, u Kulu Fazlagića, da ostanem živa. Ja ću s partizanima pa hoću poginuti. Onda joj je objašnjavao Miro: “Ma, nemoj tako, Fatima. Mi ćemo malo izmaknuti i brzo se vratiti, a djeca su malena, nejaka, ne mogu s nama. Ona na to – jok pa jok. Na to se našao jedan stari Milošević pa kaže: “Ja ću ti, brate, reći da ćete s njome. Ima jedna Borina. Tu su ostali Rilačani, u toj Borini, čak od Turaka i ostale su Luburići i Miloševići izrasli. Vodite je u onu Borinu nek ostane pleme Čomića u toj Borini. I oni nađu Rista Miloševića – Kneza i Nikolu Miloševića. Njih se dvojica prime žene i djece da će je odvesti. A ja pošao s Operativnim štabom prema Osmogomilama. Poljubio sam djecu, poljubio se sa ženom, mislio sam da je rastanak zanavijek. Malo smo odmakli, kad ona – zove. Kaže da mi ima nešto reći. Uzela me za ruku pa kaže: “Slušaj, evo ti Muja” a Muju 11. godina. Ona je imala dvoje sa sobom, Ibra i Muneveru. Kaže: “Meni je smrt zapečaćena sa ovijem dvoma, a ti uzmi ovog malog, nek imaš dijete uza se. Može se trefiti da ostanete živi, veoma je šuplje ispod neba.” Onda ja uzmem Muju, da ga povedem. Uzeo ga za ruku, a Mujo okreće na mlađeg Ibra. Ibru je dvije i po godine a Muju je jedanaesta. Pa Mujo uzima onog malog za ruku i zove mene: “Babo, daj da povedemo i Ibra, ja ću ga nositi, da ga ne zakolju četnici.” Mati mu na to kaže: “Ne možeš ga ti nositi, neka ga sa mnom, neće njemu biti ništa.” “Pa čuo sam ja”, kaže Mujo, “šta vi razgovarate, zaklaće ga, meni ga je žao, daj da ga ponesem.” Onda ih mati uzima za ruku, jednog daje meni, drugoga ostavlja sebi. Tako smo se rastali.
RASTANAK
– Na Osmogomilama idem sa Operativnim štabom. Ide, danas pokojni, Petar Drapšin, Miro, bio je i Petar Božović, Pavle Kovačević, Stanko Bobić, ja i još neki drugovi. Odjednom je zapucalo s desne strane od zvanog Kovačeva Dola. Počeše šištati kuršumi i ja povikah: “Miro, prema Novaku ćemo”. Mislio sam da Miro zna šta je Novak. To je jedna voda voda koju sam znao. Inače, poznam taj teren, ja sam upoznao svaki kamen u tome kraju švercujući prije rata. I ja sa malim Mujom okrenem prema Novaku, desno, a Miro okrene lijevo u Donju Goru. S njim odu Petar Drapšin, i Pavle je s njima otišao. Petar Božović i ja izbijemo prema Novaku, u selo Brestice. Došli smo do vode zvane Pločnik, a već je bilo svanuće. Đe je Miro, nema Mira, đe je Petar, nema Petra, nema pola Operativnog štaba. Kasnije sam tek čuo da su Mira Poparu uhvatili četnici, predali Talijanima, a ovi ga strijeljali. Eto to je moj zadnji sastanak i rastanak sa Mirom Poparom. Kamo sreće da smo se zamijeili ja i Miro. Eto tako sam ja na Mira gledao i tako sam ja Mira volio.
NAD SLIKOM
Ovo mi je ispričao Halid Čomić koji ima jedan život i hiljadu istinitih priča. On ih ne uljepšava, ne gladi. Ne zna to starac, a nije starac. On njemu je napisana knjiga, dobra knjiga, smijem tvrditi, na 176 strana.
U kolektivnom pisanju jedne veće i slavnije knjige Čomić je učestvovao 4 godine. I još ranije i još kasnije.
Ta je knjiga najljepše ispisana, najtragičnije, najčasnije.
Znamo svi kako se zove.
Koliko ljudi, toliko knjiga.
Koliko ljudi, toliko sjećanja.
Sjećanja su vatre koje se ne gase. Koje dugo gore.
Evo se ponosim što sam čovjek, kad vidim Halida Čomića kako se naginje nad jednu uramljenu fotografjiu, predratnog datuma. Na jednoj strani te fotografije je on, Halid Čomić, na drugoj Miro Popara, narodni heroj.
Njih ni smrt nije rastavila.
Nagnut nad tu fotografiju Halid Čomić govori goleme, kao kamen čvrste i kao planina velike, riječi:
– To je slika moja i Mirova. Ta slika, ona se nije rodila sa mnom, ali ona će umrijeti sa mnom. Tu sliku cijenim iznad svoga života. Tu sliku mrtvu volim koliko žive sinove jer mi je taj Miro Popara otvorio oči u životu, pomogao mi da se kutarišem bijede, pomogao mi da postanem članom Partije i da živim životom kojim ljudi žive. Eto tako ja na Mira gledam i toliko Mira volim.
Ne znam, druže Halide Čomiću, koliko će ti značiti ako i ja kažem:
I mi tako.
I Mira Poparu.
I Halida Čomića.
Mišo Marić
Izvor: list “Sloboda”, digitalni arhiv B. Vučine.
Prilog, iz stare štampe (izvor: list “Borba”):
