Svetislav Mandić, Mostarac u djetinjstvu, Beograđanin od prvih mjeseci rata, u poznim godinama opjevao je svoje mlade ubijene drugove iz Mostara. Imena mnogih od njih prepoznajemo na Partizanskom spomen-groblju. Svi su ubijeni krajem jula – početkom avgusta 1941. prilikom progona Srba, neki u Mostaru, a pojedini su odvedeni u koncentracione logore. Među njima je najpoznatiji Slobodan Vuković, jedan od četvero poginule djece predratnog mostarskog revolucionara Gojka Vukovića i Zlatke Vuković. Ističe se i pjesnik Velimir Kovačević, s kojim je Svetislav pred rat objavio knjigu poezije.

Mladići iz pjesme “Onaj sudnji dan”:

Velimir P. Kovačević (1919. Lukavac – 1941. Mostar), skojevac

Slobodan G. Vuković (1919. Mostar – 1941. Ovojci), član KPJ

Anđelko Đ. Dakić (1920. Nevesinje – 1941. Mostar), skojevac

Živko S. Škoro (1920. Mostar – 1941. Mostar), skojevac

Dimitrije Đ. Ajvaz (1920. Mostar – 1941. Caprag), skojevac

Vasilije S. Sorajić (1921. Mostar – 1941. Mostar), aktivista radničkog pokreta

Spomen-ploče nemaju: Milenko Ilić (1920. – 1941., ubijen od ustaša), Mirko Anđelopolj (1917. – 1941., ubijen od ustaša u Gospiću), Marko Prodanović* (1920. – 1941., bogoslov – ubijen od ustaša) i Branko Bilanović* (1920. – 1941, bogoslov – ubijen od ustaša u Žitomisliću). Izvor: topportal.info.

Onaj sudnji dan

Doći će,
mora doći taj dan
kada ćemo opštem Sudiji i jedni drugima
polagati račune
za ono šta smo učinili na ovome svetu.

U beskrajnim redovima
svak će se pojaviti u svom liku
onakav kakav je bio u času odlaska
sa zemaljskih prostora.

Doći će red i na mene.
Lako ću stati pred lice Božije
i neću dati da me zaseni njegova svetlost.
Otvoriće se sveska mojih pluseva i minusa,
uskladićemo ih nekako.

Osim toga,
kažu da je Bog milostiv,
zapretiće mi svojim promuklim glasom
i uputiti na livadu bez trave,
sa malo hlada kraj plitkog potoka
da se tamo bavim svojim slovima
ili da učim neki lepši zanat.

Biće to kazna, al podnošljiva.

A kako ću ja tada stati pred lica svojih bližnjih,
pred one koje sam nadživeo toliko decenija,
a koji su mi nekad bili vršnjaci,
pred one koji su otišli razmrskanih čela
onog neshvatljivog leta kada su imali dvadeset
godina.

Koga ću tu sresti,
s kim rečito ćutati, nemo razgovarati?

Biće tu Slobodan Bogdanović
u jedinoj zelenoj košulji
koju mu je mati Cvieta svake noći prala
i sušila do školskog jutra.
Želeo je da bude pravnik, ili sociolog, ili
filozof,
uvek je tragao za spisima ljudi iz XIX veka.
Da li će me prepoznati ovako starog, skoro
obnevidelog,
i kako ću mu objasniti šta se to s nama desilo.

Naći će se tu pitomi i hrabri Velimir Kovačević,
u odelu kupljenom od prve učiteljske plate.
Za njim su čeznule osmoškolke,
a on voleo neku frizerku.
Da je preživeo taj grozni juli
postao bi gorski general,
a posle, bio bi pesnik prvoga reda,
kakav Eliot, Popa i drugi venconošci!

Ili, kako stati pred lice onog drugog Slobodana,
lepog Zlatkinog sina
što je učio tehniku u Sarajevu.
Cela njegova kuća se iskopala,
pa više nema Vukovića u Donjoj mahali.

Kako ću ja pogledati u Anđelka Dakića,
taj je već bio limarski kalfa,
uvek spreman na pošalicu.
Kako ću stati pred tihog studenta Milenka Ilića,
i još tišeg Živka Škoru,
kako pred braću Ajvaze i Vaska Sorajića,
drugove iz sokaka, još od detinjstva,
kako pred mog divnog rođaka Mirka Anđelopolja
što je služio mornaricu
i kicoški nosio plavo-belu majicu i kapu s trakama.
Kako ću ja pogledati u Marka Prodanovića
i Branka Bilanovića,
tek su bili završili bogosloviju
i još nosili crna đačka odela.

Da li ću moći mirno stati pred sve one druge
čijih se lica prisećam tek kroz izmaglicu
a imena im se rastaču u huku vode i vetrova:
Mla-den, Do-bro-slav, Sve-to-zar…

Da su bar poginuli u časnoj borbi,
puška mi, puška ti,
kao drugi mladići po planinama,
a ne vezani žicama
od ruku zemljaka širokobrijeških,
pohvatani na stenama ispod mostova i po avlijama.

Šta ću reći gde sam bio,
šta sam učinio za njih mrtve:
jesam li ih svetio,
jesam li obilazio njihove majke
koje su čuvale slike sinova-uzdanica,
zadenute za ramove ogledala
i stalno se nadale njihovom povratku.
Jesam li tražio njihove grobove kojih nema
ili po crkvama palio sveće za njihov pokoj.

Nešto jesam, nešto nisam,
no sve beše uzalud,
ničim nisam mogao zalečiti njihova čela
i oživeti njihovo govorenje.

Ali ću pred tim konačnim strojem
kome niko neće moći sagledati kraj
skupiti hrabrosti, tako bar mislim,
i optužiti Strašnog sudiju za njegovu indolentnost.

Računam:
njegove svevideće oči bile su na svakom mestu,
kraj reke, nad jamom u kamenjaru,
u podrumima bez prozora,
na kućnim pragovima,
sve su znale, sve gledale, videle sve strahote,
pa ću ga pitati:
zašto nisi zaustavio ruku zločinačku
kao nekad što si učinio Avramu i spasio Isaka?
Zar životi ljudski nisu isti i u Starom,
i u Novom i u Najnovijem zavetu.
Ti si kriv za smrt mojih drugova
i za njihove nerođene sinove.

Šta si radio u tim časovima,
da li si smišljao da stvoriš neke nove svetove
nezadovoljan ovim našim,
pa okrenuo oči šestoj dimenziji beskraja,
ili možda tvoj čas i tvoj dan
traju koliko naši milenijumi,
pa zabavljen nekim svojim poslovima
nisi ni znao šta se dešava u svakom minutu tvoga
vremena
na kugli koju mi nastanjujemo.

To ću reći.

Kakav ću odgovor dobiti, i da li ću ga dobiti?
Možda će sudija ćutati u meni nepojamnoj njegovoj
prirodi,
a možda će mi kazati neočekivanu istinu
da je on samo Bog pravednika
i da nad zločincima nikada nije imao vlasti.
To spada u tuđe domene.
Jer osim njega ima i drugih bogova,
moćnih gospodara carstva zla,
sa kojima se bori od iskona.

A zatim, toga Sudnjeg dana
koji će doći za tri godine
ili za tri stotine hiljada godina,
okrenuće se on prema vasionskim dubinama
i svojom džinovskom rukom pokazati na zvezde.
Njegovi hitri pomoćnici donosiće otuda oreole
slične punom Mesecu
i stavljaće ih na glave mojih vršnjaka.

Povorke svetitelja koračaće po nebesima.

Izvor: časopis “Most”

GALERIJA:

U vrhu: fotografije spomen-ploča ubijenih Svetislavovih drugova. Ispod: Spisak đaka u Gimnaziji u Mostaru za godinu 1938/39. Pod brojem 11 – Svetislav Mandić, broj 4 – Milenko Ilić iz pjesme, njegov drug iz razreda. Izvor: Izvještaj za školsku godinu 1938/39.

Zbirka pjesama koje su, uz pomoć skojevskih doprinosa, izdala dva skojevca 1940. godine, Velimir Kovačević i Svetislav Mandić. Velimir je ubijen ljeta 1941, Svetislav je postao slikar, pjesnik i naučnik, i poživio je 82 godine.

* Branko Bilanović i Marko Okiljević, bogoslovi, zajedno sa šest drugih sveštenih lica ubijenih u Žitomislićima 1941. godine, proglašeni su svecima i žitomislićkim mučenicima. Izvor: topportal.info.