Odrastanje u (pred)ratnom Mostaru: sjećanja Sergija Lukača

U dirljivim sjećanjima novinara i profesora Sergija Lukača (sina čuvenog mostarskog hirurga Feodora Lukača) pronalazimo brojne likove nekadašnjeg Mostara, među njima i buduće pale borce.

Originalno objavljeno u zbirci eseja “Knjiga o Mostaru”, preuzeto sa sajta vreme.com iz dva dijela.

Mostarski Dolcecord profesora novinarstva Sergija Lukača (priredio Milan Milošević)

Umesto omaža za stotu godišnjicu rođenja Sergija Lukača (1920–2004), pedagoga autora i urednika koji je obeležio uspon našeg novinarstva šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, ovde prenosimo u celini njegovo sećanje na vlastitu mladost u Mostaru, poput nekog prizivanja feniksa, napisano u trenutku kada je grad njegove mladosti još nosio sveže ožiljke još jednog rata i razaranja.

Odrastao sam u Mostaru i mada mu genetskim korenima nisam pripadao, ja sam se sam posinio jer sam prosto tako osećao. Iz Mostara sam otišao zauvek pred rat. Sve moje uspomene okamenile su se 1938. U ovim sećanjima delovaću, mlađim generacijama kao okamenjeni dinosaurus. Ti mlađi možda neće shvatiti moje dve mostarske decenije. Oni koji bi mogli da shvate uglavnom već leže u bjelušinskom groblju, u Maslinama ili po haremima. Ali, avaj, ja drugih sećanja na Mostar nemam.

Moj vršnjak Federiko Felini ispisao je pokretnim slikama gorka sećanja na svoju italijansku mladost. Film je nazvao Amarcord, a uvrstili su ga među 20 najboljih filmova svetske kinematografije. U kontrapunktu na gorka sećanja Felinija ja sam iz svoje mostarske mladosti poneo samo slatke uspomene. Toliko vedre da su me one učinile „rođenim“ Mostarcem. Kada se nekome predstavljam, o lokalno-regionalnim korenima kažem da sam Mostarac i Hercegovac.

Već 60 godina živim u Beogradu, pa kao profesionalni novinar i prof. Univerziteta prirodno koristim beogradsku ekavštinu zato ću na njoj ispisati ova slatka sećanja… svoj „Dolcecord“.

Svetlost Mostara

Rodio sam se i prve tri godine rastao u sarajevskoj bolnici na Koševu gde su moji otac, mladi hirurg, i majka stanovali u sobici 3×3. Ne sećam se više gde je spavao moj jedini i veliki drugar Tili, trogodišnji vučjak. Dece u bolnici nije bilo pa sam rastao kao dvostruko osamljeni jedinac.

Majka je bila Švajcarkinja iz Fribura, iz mešanog nemačko-francusko-švajcarskog braka, imala je tvrdo uvo za srpsko-hrvatsko-bosanski pa su kod „kuće“ majka i otac razgovarali na“švicerdič“-u ili francuskom. Tako sam naučio nemački i francuski, ali ne i svoj očinski jezik. Lekari i sestre su me mazile i sažaljevale – onog malog što ne zna svoj jezik i bolje razgovara sa svojim psom nego sa nama. Prema klasičnom uzorku iz svog jezika najpre sam savladao psovke.

Izlaz je pronađen u Miciki, 16-godišnjoj Sarajki, koja me je do podne sa Tilijem čuvala i učila da govorim „po naški“. Sa tri godine najzad sam progovorio na sva tri jezika i mislio da svaki čovek na svetu govori drugim jezikom.

Na Koševu je svaki čas padala kiša, bilo je hladno, dolinom Miljacke vukle su se kisele magle. U Mostar sam stigao u proleće. Kao da sam, posle Sarajeva izbio u raj topline, otvorila se čarobna paleta boja i opojnih mirisa behara. Neretva je bila lepotica prema Miljacki, a sve je treperilo belosivim svetlom: Mali i Veliki Kuk, Dolac. Čitajući onaj čuveni pasus Ive Andrića o svetlosti Mostara i piljeći u akvarele Mehe Sofića shvatio sam šta su to svetlosti Mostara.

U Kolodvorskoj, gde smo stanovali, i Šantićevoj otkrio sam dece koliko mi je srce tražilo, uvek dovoljno za dva fudbalska tima. Otkrio Janjiće, Zelenike, Ćurkoviće, Brozoviće i Spuževiće, Gašiće, Zimonjiće i još desetke drugih iz komšijskih rudarskih zgrada. U Mostaru sam izašao iz zatvora jedinca i postao srećno društveno biće.

Janjići

Do početka 30-ih stanovali smo u Kolodvorskoj u kući od miljevine blizu nekadašnje željezničke rampe iznad Mikačićeve „Ledare“.

U kući do naše bio je podrum Čerekovića, a zid na užoj strani zgrade bio je sav u rastinju glicinije pričvršćene za fasadu velikim klinovima. Praveći se važan imitirao sam šimpanze i penjao se uz gliciniju na prvi sprat u svoju sobu. Jednog dana, kad sam valjda prebacio 40 kg težine, cela se struktura odvalila od zida, a ja na glavu strmoglavio, na sreću, u meki drop od loze koji je vredni gospodin Čereković naslagao u dvorištu svog podruma. Alkoholna isparenja su me omamila i to je bilo moje prvo pijanstvo.

U produženju dvorišta prema Šantićevoj isprečila se niska prizemna zgrada u kojoj su stanovali Frajevi, nemačka rudarska porodica. Stari gospodin Fric Fraj imao je retku sedu bradu kao Leonardo da Vinči i uredno švapski obučenu gospođu sa širokom suknjom i keceljom, uvek u poslu ali uvek nasmešenu. Sin starog gospodina, takođe rudar, mladi Fraj, je pio ali je zato imao kćerku plavojku, moju drugu Miciku, tri godine stariju od mene. Sa Micikom sam održavao kondiciju nemačkog jezika i bio pomalo zaljubljen.

Korisno i prijatno

Dalje u produžetku Frajevih bilo je dvorište i još jedna rudarska kuća, jednospratnica. Tu su u parteru živeli tata Marko Janjić sa sinovima Lukom, koji je poginuo kao rudar, Desom sa kojim sam se družio. Deso je postao profesor Univerziteta u Ženevi i ostao veliki patriota. Najstariji sin, lepota od momka, fudbalski golman i pevač toplog lirskog glasa, za kojima je pola devojaka Mostara uzdisalo, zvao se Mile, a imao je nadimak koji spada u zabranjene reči. Mlađi od mene bio je Vaso.

(Braću Janjiće, Ljubu studenta i Vasu maturanta, 1941. godine ustaše su ubile i bacile u Neretvu; prim. ured.)

Janjići su imali i sestru Milevu, lepoticu otmenosti španske aristokratije, a mama im je bila jedna blaga gospođa zlatnog osmeha. Sa desetak godina bio sam toliko mršav da su me očevi pacijenti posmatrali sa sažaljenjem uz komentar „žalokan doktorov“. Nisam baš bio jaka reklama za medicinsku uspešnost oca. Bez društva za stolom izvoljevao sam i zakerao na očaj naše Mare Kržić, Slavonke, po mišljenju gostiju, kuhinjskog velemajstora. Mislim da je moj loš apetit bio skriveni protest što mi mama i tata nisu nabavili seku ili bar brata.

Kad god sam mogao kidnuo bih oko podne do Janjića. I gospođa Janjić je bila čarobnica u kuhinji. Mi deca bismo umivenih ruku sedeli za sinijom ala turke i čekali tatu Marka da sedne sa nama. Onda smo iz velike plitke činije, drvenim kašikama grabili pilav, ili šta drugo. To mi je toliko prijalo. Kada se moja majka požalila gospođi Janjić da njen Sergije ništa ne jede, ova je to komentarisala sa „čudi me jer onaj vaš mali ima u mene baš dobar apetit“. Kao i fudbal, jelo zahteva društvo.

Džez bend

Godine 1935, valjda, stigao je u Gimnaziju novi direktor, Dalmatinac, Marčić. Bio je „latinac“ ali su daleko važnije bile njegove kćerke, starija Neva, isuviše gospođica da bi nas zanimala, i mlađa Milja, sva u smehu i nemiru. Jedno vreme „ćosala“ (udvaranje, ljubovanje, ašikovanje, prim. M. M.) je sa mnom zvanično, ali sam otkrio da se ljubakala usput sa nekim avijatičarem. Bio sam duboko nesrećan i tešio se pišući srceparajuću liriku, a trebalo je da se radujem jer mi je Milja, donosila napredna ljubavna iskustva iz svoje zrelije avanture. Za taj prenos tehnologije imala je i dar i posvećenost, što ja nikako nisam razumevao. A i ko bi imao tu filozofiju sa 16 godina?

Kulturološki doprinos porodice Marčić Mostaru bio je ipak presudniji. Mili Ćišić, superiorno inteligentni đak iz mog razreda, kasnije, profesor i rektor Univerziteta u Splitu, svirao je violinu strasno, kao što to rade oni sa manjkom sluha.

Marijan Spužević bio je klavirista, dobar improvizator, kao i ja, s tim što sam ja u orkestru svirao klavirsku Honer harmoniku. Maca Marinković, violinista, kasnije hirurg u Gornjem Milanovcu, i Oton Župančić, klavirista, pukovnik JNA, svirali su svoje instrumente i lupali u bubanj koji smo iznajmljivali. Taj đački džez bend održao se od 1936. do 1938. ali nikada nije dobio zvučno američko ime. Tada to nije bilo u modi. Kada su profesora Tamindžića, direktora Preparandije, njegova prelepa i pametna kćerka Ljiljana i sin Brano namolili da i on dozvoli plesne matineje, budući da ih je Marčić dopustio u Gimnaziji, naš je bend postao kulturna činjenica u gradu. Plesalo se jedne nedelje u Preparandiji, druge u Gimnaziji, a sve su vere i nacije podjednako dolazile na ta đuskanja. Kao što je bio red, na igrankama su dežurali, vrlo diskretno, mlađi profesori koji bi sami ponekad zaigrali. Koliko se ljubavi tu rodilo.

Mi muzikanti nismo plesali, valjalo je svirali, ali smo zato bili glavni. Ne može čovjek imati sve na svetu.

Dajte nam hleba

Neobični su putevi sudbine.

Harmonika me odvela u levi pokret Mostara. Narodni front, kojim je rukovodila KP, u svojoj je antifašističkoj propagandi održavala u gradu i okolnim selima nešto kao muzičko-političke priredbe. Sa svojom harmonikom ja sam predstavljao muzički deo programa koji je imao svoju gradsku i seosku varijantu. Upoznao sam se sa levim pokretom, njegovim vođama, studentima i radnicima. Bili su tu dr Safet Mujić, lepi mladi lekar-marksista, Salko Fejić, Avdo Humo, Džema Bijedić, Stjepan Šulentić, Nenad Vasić, Franc Novak, Miro Popara, ponekad Fredi Bergman, brat doktorke Bergman i još neki. Ja, 17-godišnjak bio sam polaskan poverenjem drugova studenata i vredno sam svirao. Kada sam, valjda, položio ispit pouzdanosti, dobio sam zadatak da u prvoj masovnoj demonstraciji mostarskog proletarijata, posle jedne fudbalske utakmice, na JŠK stadionu ponesem u prvom redu jednu štapinu na kojoj je bio ispisan poveći transparent „Dajte nam hljeba, dajte nam rada“. Masa je prolazila bučno kraj naše kuće ispod Rondoa, do Nardelijeve vile. Otac i majka, kuvarica Mara i još neko od posluge, privučeni bukom dotrčali su do prozora, kad ono…

Videći me na čelu demonstracija kako tražim hljeba, moja Mara je oduševljeno počela da viče: “Pa ono je naš mladi gospodin“. A mladi je gospodin još tog jutra važno vozikao u ćaćinom automobilu neke svoje drugare, nosio je „pekari“ rukavice i crveni svileni šal vezan ispod kragne košulje, taj isti „hleba gladni proleter“ nije hteo da jede pileći batak u podne. Protest je potrajao samo još stotinjak metara. Kod Komadinine vile primio sam prvi žandarski udarac pendrekom, transparent moje klasne borbe je pao, dobio sam i drugi udarac po ćiferici, vratio udarcem noge u donji trbuh sredovečnog brke žandarma, na šta mi je on ekavštinom skresao „majku majčinu“. Ja sam klisnuo u Komadininu baštu, odatle preko nekog plota u usku stazu koja je vodila u Lisku i izbegao svoje prvo od nekoliko kasnijih hapšenja što od antikomunističkih, a kasnije i komunističkih specijalaca*.

(*Na to se možda može odnositi i onaj slučaj kada su ga posle rata, izneli napolje zajedno s krevetom u koji je legao odbijajući da se iseli iz nacionalizovane očeve kuće na Topčiderskoj zvezdi u Beogradu. Njegov otac Feodor Lukač o toj kući piše u svojoj autobiografiji: „U Sarajevu sam ostao u penziji sve do 1964. godine, kada mi se ukazala prva mogućnost da se preselimo za Beograd. Tu nam je silno pomogao sin Sergije koji je stalno živio u Beogradu. On nam je izdejstvovao dozvolu preseljena u našu vlastitu kuću, koju sam bio kupio još 1940. godine. Iz naše kuće se iseljavao penzionisani general. Tako smo preselili u Beograd u julu 1964. Videti tekst: „Burni vek u životu jednog lekara“, „Vreme“ br. 1147-1148. od 27. decembra 2012. i br 1149. od 10. januara 2013); prim. M. M.)

Atletika u Mostaru

Dr Feodor Lukač (1892), moj otac, doneo je kao simbol modernog sporta prvu fudbalsku loptu u Bosnu, negde 1910. – u Sarajevo.

Da bi me odvojio od kostolomnog provincijskog nogometa koji sam počeo da igram i u JŠK u Mostaru, odlučio je da me zarazi atletikom. I on je kao student u Budimpešti pre 27 godina, počeo da igra na krilu u studentskom timu Ferencvaroša. Kasnije je prešao na studije u Beč i tamo nastavio da juri za loptom u Vijeni.

Započeo je rat i student treće godine medicine Lukač, bio je mobilisan u austrougarsku vojsku: uskoro je prebegao sa jednom bosanskom regimentom Rusima. Te bosanske prebege Rusi su prebacili u Srbiju tako da je mladi student medicine preživeo Albansku golgotu i bio upućen od srpske vlade u Švajcarsku da završi studije. U Švajcarskoj je poslao prvak u skoku u dalj i sprintu pod pseudonimom „Kraljević Marko“ bojeći se represalija nad porodicom koja je ostala u Sarajevu, još uvek pod austrougarskom vlašću.

U leto 1936. u Berlinu nacisti su organizovali Olimpijske igre. To je trebalo da bude put mog sportskog prevaspitavanja. Krenuli smo našim automobilom a njime smo upravljali Zajim Ćustović – šofer kao upis lep momak sa velikim paradnim fesom, otac i ja. Prijavili smo se za sportsko turističku trku kroz Evropu i Nemačku i osvojili zlatnu medalju u trci nazvanoj „Olimpijska zvezdana trka“.

Na svečanom banketu, za koji sam morao da pozajmim smoking, medalje prvoplasiranim automobilistima delio je lično ministar propagande Jozef Gebels. Taj omaleni žgoljavko imao je vlažnu i usku ruku i nije me nimalo impresionirao prilikom rukovanja. Nije ni čudo jer mršavi čovečuljak Gebels je imao kod mene konkurenciju Džesija Ovensa, Salminena, Metkalfa i drugih atletskih veličina. Bila je to ljubav na prvi pogled, istinska zanesenost atletikom. Danju sam gledao Džesija Ovensa kako osvaja neku od svoje četiri zlatne medalje, a noću sam to reprizirao u snovima. Prva stvar koju sam u jesen izveo bilo je osnivanje atletske sekcije u Gimnaziji.

Lazar Prnjat, naš nastavnik fizičke kulture, bio je samo učitelj veština, i zato visoko cenio kad bismo ga nazivali gospodine profesore Prnjatoviću. Profa je bio uvek krajnje uredan, pravdoljubiv, uspravnog držanja, ali kao starovremski „soko“, vemik Tiršovog gimnastičkog metoda, mogao je malo da pomogne u atletici. Bar nas nije ometao, čega smo se pribojavali. (* Lazar Prnjatović je ubijen u Jasenovcu 1941. godine, prim.a.)

Prve lekcije dobio sam od oca. Obeležili smo stazu od 333 m na JŠK igralištu, iskopali jame za skokove, nasuli ih peskom i atletika je krenula.

Prvi članovi ekipe bili su muzičari iz gimnazijskog benda, a uz njih i sva raja iz VII i VIII razreda i poneki preparandista.

Na treninzima je bilo postarijih promatrača koji su dolazili čudeći se čudom: „Što ovi momci bježe, a niko ih ne ćera?“ Komentarisali su moje trčanje:

„A ono ti je doktorov sin, odlikaš, ali on ne mere biti pametan nego mu ćaća kupuje ocjene. Šta mu je, što leti?“

Nijedna devojka nije htela da nam se pridruži. Samo 15 godina kasnije, Mostar je jugo atletici darovao rekorderku u trčanju na 800 m – Amiru Tuce. Istorija se ubrzavala…

„Jesi li ruča?“

Moj je otac bio čovek mnogih inicijativa. Posle jednog lekarskog boravka u Trpnju – ljupkom gradiću na unutrašnjoj strani Pelješca, palo mu je na pamet da organizuje turističko društvo. Od železnica je dobio specijalnu kompoziciju Mostar–Metković–Mostar, u nedelju, sa polaskom u 5 sati ujutru i povratkom u 23 uveče za neku sitninu po osobi. Uslov je bio da bude najmanje 150 izletnika. Iz Metkovića je u 6 i 30 isplovljavao vapor i pristajao u Trpnju oko 8 sati. Do večeri Mostarci su se brčkali u Jadranu, ponešto prezalogajili, pili vina (jedan litar crnog od 13 maligana stajao je 3 krune ili 75 para – dakle ni ceo dinar). Svi su bili srećni: i železnica i šjor kapetan od vapora, ugostitelji u Trpnju, a naročito Mostarci.

Već druge nedelje na stanicu je došlo 300 Mostaraca. Usmena propaganda bila je neodoljiva. Iz Metkovića bi se nama Mostarcima priključili neki gitaristi i belcanto pevači: na opšti muški uzdah stigla je devojka plamene kose i temperamentna – zvaše li se Paranos, a fešta i muzika trajale su čitav dan. Ispunjen Mostarcima Trpanj je svake nedelje živio raskošno i pomalo raskalašno.

Na dnu delte Neretve tavorilo je u krajnjem siromaštvu mesto Opuzen. Kasnije je postalo bogata zemljoradnička zadruga, zajednica koju je podigao general Parmač, jedan autentični agro-fanatik, inicirajući plantaže grožđa i mandarina. Parmač je bio pandan mostarskom agro-zanesenjaku i inovatoru ing. Osmanu Piriji.

Opuzen je u tim tridesetim godinama bio toliko jadan i bedan da su se meštani pozdravijali sa „jesi li ruča?“. Naš brod je na povratku iz Trpnja pristajao u Opuzen. Bio je to za malo misto događaj nedelje: korzo je bio prepun, a kako i ne bi, dolazio je brod sa muzikom, sa fureštima. Mi Liske (u mostarskom žargonu mangup ili šeret koji neguju specifičan humor, često i na vlastiti račun, a ko zna zašto su nazvani po koki močvarici; u Mostaru postoji ulica Liska, i održava se festival komedije Mostarska liska; prim. M. M.) čuli smo za „jesi li ruča“ i prilikom pristajanja na rivu oglasimo se horskim recitalom. Jedan snažan tenor visoko bi poveo sa „Jure, Mate, Luce, Ive, a hor bi onda grunuo „jesi li ruča?“ Sledeće nedelje riva nas je dočekala trulim kavadama (u hercegovačkom žargonu paradajz; prim. M. M.). Stradaše nam bele košulje i buret pantalone, a za hemijsko čišćenje tada još niko nije ni čuo. Treće nedelje gledali smo Opuzen ćuteći i bogami stideći se. I u našem je Mostaru bilo sirotinje koja je mogla da se pozdravlja na isti način.

Dr Rice

U dvorištu obe kuće u kojima smo stanovali bilo je uvek seljaka, konja i zobnica. Teške, nepokretne bolesnike upakovali bi na nosila između dva konja i dovodili doktoru na „lenger“ (rentgen). Sa svojim profesorom prirodopisa Tvrtkom Kanaetom, kasnijim profesorom univerziteta u Sarajevu obilazili bismo mi, njegovi učenici, sela koja još nije dodirnula civilizacija, a naročito smo snimali „Mumine“ (pravi vernik, musliman; prim. M. M.), u Podveležju. Mi bismo, prema jednom sistemu beležili sve o građi kuća, nameštaju, vezovima, kuvanju, načinu života uopšte, jeziku; beležili smo pesme, priče i religiozne navike. Prof. Kanaet je kasnije te beleške koristio kao građu za svoj doktorat o Podvelešcima. Radio je godinama na tome. Bilo je lako osetiti da su glavne karakterne crte Hercegovaca bile dostojanstvo, otmenost i istinska osetljivost. Te osobine kao da su rasle sa stepenom siromaštva. Novca, naravno nisu imali. Ali seljak nije dolazio bez preščešća, krošnje voća, pršute, nekog veza, a najčešće pilića i kokoši. Svakog dana sam morao da jedem piletinu. Od 1938. nikad je više nisam okusio. Moja soba nalazila se do očeve ordinacije. Od njega sam naučio, možda i nasledio strpljenje u razgovoru. Mnogo kasnije, shvatio sam da je on lečio сelog čoveka, a ne samo bolest, kako to proklamuje savremena medicinska doktrina. Bio je narodski medicinski komunikator, strpljiv čika – doktor koji priprema bolesnikovu psihu za prevazilaženje bolesti.

Kad su bolesniku bili potrebni potpuni odmor, mir i dijeta davao je čuveni savet: „Od sada za deset hefti, ne’š trošit’ ni hajvana ni insana.“ „Dakle ni seksa ni mesa.“ Ne znam da li se i danas u Mostaru kaže „potrošiti žensku“?

Kada je 1922. godine otac stigao u Mostar u gradu je još živela legenda o doktoru Rizzi (Rici), po kome se zvala i Ričina ulica. Da li još uvek? Dr Rice je navodno imao 120 kg, a obolele je obilazio, dok je još mogao na konju (tj. dok ga je još konj mogao izdržati), a kasnije u fijakeru. Dolazio bi do kapije, bolesnika bi izneli u avliju, a dr Rice je ordinirao sa konja ili fijakera. Bio je, govorili su čak i ljubomorne kolege, sjajan dijagnostičar i uspešan terapeut: kad se udruže dar i iskustvo, medicina trijumfuje.

Te 1922. doktor Uroš Krulj, ministar zdravlja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca poslao je mog oca, bečkog i švajcarskog đaka u Mostar, kao prvog civilnog hirurga. U Mostaru je tada živio i dr Tramer – Austrijanac, omalen čovek, pomalo je mucao pa su ga zvali… pa… pa… Tramer. Bio je uvek obučen u crno odelo i nosio cvikere. Dobričina, lekar opšte prakse, rano oronuo.

Moj otac je bio hirurg koji je specijalizovao hirurgiju u Švajcarskoj i kod velikog operatora Milivoja Kostića iz Sarajeva, kasnije prof. Univerziteta u Beogradu. U Mostaru do tada nije bilo hirurgije, a hitni slučajevi otpremani su u Sarajevo. Ti nesrećni ljudi najčešće su umirali usput između Konjica i Bradine, kada je voz milio tri kilometra na sat puzeći uz brdo trećom šinom sa zupcima. Između Mostara i Sarajeva putovalo se tada između osam do deset sati.

Trećeg dana po dolasku u Mostar po njega su poslali sanitetski automobil iz vojne hirurgije u Južnom logoru. Pukovnik Živković, Srbijanac, vojni lekar dočekuje ga i kaže: „Kod mene je jutros dopremljen naš kolega dr Gaćinović iz Nevesinja u kritičnom stanju. Puklo mu je, koliko mogu da ocenim, zagnojeno slepo crevo i upalilo i trbušnu maramicu. Ima temperaturu iznad 40 stepeni. Čovek umire. Spasavajući neku ženu sa zaglavljenim porođajem u Podveležju usred sopstvene teške upale slepog creva, jahao je 10 sati i tad mu je prsnulo slepo crevo. Ovamo je došao sa zakašnjenjem od 48 sati. „Mladi kolega“, rekao je pukovnik Živković, „ja ovaj slučaj ne bih mogao operisati. Ja sam ratni hirurg koji od balkanskih ratova radi samo amputacije. Vi ste hirurg savremene škole. Predlažem Vam: moj narednik, dobar anestetičar, Vi i ja zatvorićemo se u operacionu salu. Vi ćete operisati dr Gaćinovića, a ja ću asistirati. Ništa ne reskiramo, jer će neoperisan, čovek umreti za dvanaest sati. Ako Gaćinović, čudom ostane živ – reći ćemo celom svetu istinu da ste ga Vi operisali. Ako umre, operisao sam ga ja.“

„Ovo je Vaša prva operacija u Mostaru i to nad viđenim čovekom. Ako Vama umre, možete se kupiti, jer Vam u tom slučaju, u Mostaru ne bi bilo opstanka. Mene, vojnog hirurga ionako će negde premestiti, a ishod operacije na moju karijeru ne može imati nikakav uticaj.“

Pola sata posle toga „otvorili“ su dr Gaćinovića u nesvesti, i čudo se dogodilo. Operacija je uspela, pacijent je čak ostao u životu, a moj otac je ostao u Mostaru sledeće dve decenije i operisao je još 35.000 Mostaraca i Hercegovaca. Bio je pasionirani statističar. Život je nenadmašni romansijer.

Škola klavira

Gospođa Lida Griner-Houška bila je koliko znam prvi slučaj u Mostaru da jedna žena posle udaje zadržava svoje devojačko prezime. Muzički pedagog, supruga cvećara, davala je u svojoj kući u Liski, u sred zelenila, časove klavira. Ja sam bio najgori đak škole, i ako je za utehu, navodno, sa najboljim sluhom. Mrzio sam vežbe tehnike, školske sonatine, ali sam od samog početka improvizovao i svirao sve što bih čuo. Uz to sam i sam naučio da sviram klavirsku harmoniku. Gospođa profesor nije imala razumevanja za moj ciganski individualizam, a ja se nisam dao ukalupiti kao Špaci Paher, štreber u školi, i za klavirom, inače paradni konj škole gospođe Lide. Svake godine gospođa Griner-Houška priređivala je završno muzičko poslepodne, a uz to i nešto kao koreodramu. Tu su Ljiljana Tamindžić, Laca Mandić, Tanja Peško, jedna Ljupka Jelačićka, mlada Šotrićka izvodile nekakve japanske, budibogsnama igre ili scenske pokrete obučene u gejše.

Čista bljuvotina, govorili smo mi muški, ali mame i tetke su bile očarane do suza. Kako nisam savladao svoju koncertnu tačku gospođa profesor me nije uvrstila u program što sam sa ushićenjem primio, na žalost moje majke koja mi je suvo primetila „da je tako nešto od mene i očekivala“. Završila je jednim „sramota za celu porodicu“, ali na nemačkom sa dva uskličnika. Okrenula se na peti i uvređeno otišla.

Učenicima škole bilo je dopušteno da na kraju programa malo i zaigraju. Kavaljeri su bili nečija braća i rođaci. Niko, pa ni gospođa Griner nije umela da svira „plesnu glazbu“. Kao da sam ja sam napisao pakosni scenario, posle prvog plesa gramofon se pokvario. Došao je zvezdani tren najgoreg učenika škole. Cela dva sata improvizovao sam muziku za igru: fokstrot, slou, ingliš vols, bečki valcer i naravno, tango argentino. Kola su bila izostavljena.

Sve devojke kao u petparačkim filmovima, buljile su u mene zavodljivo naslonjene na klavir, naručujući svoje šlagere. Te večeri mog muzičkog trijumfa i valjda pokajanja gospođe profesor, najzad me je zapazila i Ljiljana Tamindžić. Ali da zaigram s njom nisam mogao – nije bilo nikoga da svira. Samo jedan ples sa Ljiljanom delilo me od rajske sreće. Ipak, dozvolila mi je da je, preko Starog mosta, otpratim do kuće u toj čarobnoj noći. Zvezdice iznad kule Tare namigivale su mi i hrabrile: „Haj bolan! Šta si se ukipio!“ Mesec mi se sažaljivo podsmevao, a Neretva ispod nas je ućutala, sva se pretvorila u uvo i ja sam odjedanput počeo da citiram Aleksu, Dučića, Pola Zeraldija u sopstvenom prepevu („Ti i ja“). Ohrabren sanjalačkim očima Ljiljaninim, bez mucanja, izgovorio sam obe poduže kitice iz čuvenih balkonskih scena: Romeove njegovoj Džulijeti i nosonje Sirana sujetnoj Roksani u mojoj životnoj inspiraciji. Osetio sam da sam se ušunjao u njeno srce, jer dozvolila mi je na rastanku jedan, tobože, slučajan dodir ruku. „O sancta simplicilas!“ – O blažena bezazlenosti, tek toliko da se zna da u mostarskoj Gimnaziji četiri, ili bogami čak šest godina nisam uzalud učio latinski. Od silnog zanosa trčao sam, nazad, sve do kuće kod Rondoa. Mislim da tako sjajno vreme na 1.000 m nikada više nisam postigao. Nije čudo, trčao sam na turbo krilima ljubavnog zanosa.

Paja Hamo kod Kraljice Marije

U prvi razred osnovne škole Kraljice Marije nisam „išao“. Proveo sam tu zimu i proleće u snežnom Bernu u Švajcarskoj – ko zna zašto su moji roditelji doneli takvu odluku. Onda su me valjda opet poželeli pa sam se u aprilu vratio u sunčani, svetli Mostar. Uzeli su mi profesora Samardžića, tatu dve slatke devojčice, da me privatno sprema za prvi razred.

*Kćeri profesora Samardžića zvale su se Ksenija i Ines. Ines su ubile ustaše u Sarajevu (Prim. ured.).

Problem je jedino bila ćirilica. Na ispitu sam prošao sa „crvenom kartom“, s odličnim. U drugi sam razred krenuo sa ostalom rajom u Školu Kraljice Marije, između Gimnazije i Krankase. Majka me je, opsednula fobijom da ću se iz škole vratiti šugav – čudna mi čuda ošugati se – svakog dana terala da se posle nastave kupam, a zbog oca sam morao da perem ruke četkom kao da sam ja a ne on hirurg.

Takvog nepodnošljivo mirisavog čistunskog provokatora za ostale drugare, razredna me je postavila za stalno dežurnog. Pokušali su da me učine i cinkarošem – ali nisam se dao. Istina je da deca nisu baš imala čiste ruke prilikom dolaska u školu, ali umesto prijavljivanja nečistih, ja sam od kuće donosio mirišljave švajcarske sapune pa bismo pre prvog časa kolektivno prali ruke, doduše hladnom vodom, a posle bismo njuškali prste. Sjajno smo se pri tome zezali, ali što jest jest, ruke su nam bile čiste, čak i nokti. U razredu nas je bilo pedesetak, sa svih strana: iz Zalika, i Ilića, od Podhuma do Carine, od Bjelušina i Brankovca do Donje Mahale i Cernice, svih vera, vonjeva i krajnje neujednačeno punih stomaka.

U našu kuću stizala je hercegovačka nevolja, ranjenici, bolesnici, patnici uvek 48 pasova prekasno, a u školi je bilo isto toliko dečije sirotinje.

Mali kržljavi poluseljačić Pajo Hamo negde iz neke vukojeb… ustajao je svako jutro u 4,30. Išao pjehe neki sat do stanice, hvatao voz, švercovao se do Mostara, a onda bi kukavac sinji imao da čeka još dva sata da počne nastava u školi. Pomagao bi podvorniku Šaćiru ili Luki da nalože vatre u učionicama i tako bi se sam zagrijao. Dali bi mu za to hljeba ali bez mrsa. Bio je jadnik uvek neispavan i gladan. Iz radoznalosti otišao sam sa Hamom do njegove kuće i video jednu životnu istinu o kojoj nisam ni slutio. Od tada sam svakog dana u školu donosio sendvič u triplikatu koje je Mara ravnomerno pripremala. Imao sam još jednog abonenta – nekog Salku. I on je dolazio iz neke njegove nedođije. Jedno jutro učiteljica prozove Hamu na tablu. Zlosrećni Hamo, skupio se mamuran; trebalo je sabirati neke kruške i jabuke. Izašao je na tablu, pred čijim je dimenzijama postao pravi patuljak, kad se razredom zaori cirlik. Jadni Hamo, u hladnom mraku svoje potleušice, bunovan bio je obukao svoje pantalone i gaće naopako: šlic ozada, tur spreda. Sve naopako. Tada sam video svojim očima kako izgleda čovek-dete, kad hoće od stida u zemlju da propadne. Tog trena mi je postao najdraži u razredu. Udvostručio sam Hamin sendvič i namolio majku da mu poklonim jedne svoje pantalone od đavoljeg platna, košulju i plavi pulover, a čarape i cipele smo kupili kod Bate.

Nikad više nisam sreo mlado čeljade koje je skuplje plaćalo svoje školovanje i davalo veće kamate za investiciju u sebe, kako se to danas kazuje.

Gimnazija – najbolja od najboljih

U Gimnaziji, ne samo „jednoj od“ nego odista „najboljom od najboljih“, imali smo izbor nastavnika izvan serije.

Istoriju je predavala jedna seksipilna Banaćanka, gđica Radović, crnka sa šiškama i idealnim šampanjskim potkolenicama. Svojim umilnim altom vodila nas je u davna vremena Partenona, Platona, Termopilskog klanca, Maratonske bitke i glasnika pobede mlađanog Filipidesa koji donese glas o pobedi i pade mrtav od dehidracije. Svi smo u tim trenucima bili spremni da pobijemo 100 Persijanaca, Darijevih i Kserksovih. Odista ne znam u koga smo bili zacopani, u profesoricu ili heroje sa Maratona koji su branili svoje majke, sestre, bake i deke i svoje vjerne ljube, mada nam nije bilo jasno gde one tu zapravo spadaju. Iznad svega zavidili smo Savi Šinikoviću koji je suvo predavao neki suvi predmet – matematiku, fiziku… šta li, jer je istoričarka bila zaljubljena u Savu koji nije oblačio kaput ni za najgorih mostarskih „baba“ – kako su tad zvali one bure koje bi puhale po dve pune sedmice. O toj zaljubljenosti pričale su klinke iz IIb koje su to znale iz pouzdanih izvora od zavidljivih torokuša, njihovih neudatih tetaka i strina. Da im tamo neka belosvetska… digne Savu ispred nosa, e to bi bilo previše…!

Imali smo za francuski jezik – engleski još nije ušao u modu, profesoricu Anu Jelačić za koju je svaki pedagoški kompliment bledunjav. Sapientis sat – mudrim dovoljno. Teta Anu je nasledila mlada Perinuša čijoj bujnoj lepoti, a la Sofija Loren, mnogo kasnije, ta gruba varijabla prezimena Perin nije nikako odgovarala. Udala se za profesora srpsko-hrvatskog jezika i književnosti, jednog Beograđanina i to bogami lepog, u mostarskoj Gimnaziji. Prof. Jakšić je strogo i temeljno predavao i ispitivao fiziku: zvali smo ga „ćoro“ jer je zbog visoke kratkovidosti čitao nosom dodirujući stranicu. Matematičar je bio Joca Radak, čiji su se trbuh i apetit stalno takmičili ko će dalje i više. Hemičar je bio Rus emigrant Pavle Kapusta, a drugi hemičar Husnija Kurt.

Filozofiju je predavao elegantno i lako prof. Danilo Vukajlović o čijoj je epopeji i smrti Vladimir Dedijer, hercegovačka korenika, pisao u svom „Dnevniku“.

Srpsko-hrvatski nam je donosio pesnički, poletno, sa zaraznim entuzijazmom Jovan Radulović, i sam pesnik i neka vrsta sina ili unuka velikih roditelja književnosti srpskog Mostara. Zahvaljujući bujnom Jovi shvatili smo za svagda kulturne dimenzije mostarske literature, „Zora“, „Prosveta“, „Gusle“, pozorišta celog tog rođenja i uspona Mostara ka umetničkim visovima u stegama austro-ugarske represije. Katiheta je bio pop Todo Govedarica, figura mitološke hipnotičnosti, impozantnog nosa i baritona. Meni je kao dečaku koga su vukli po rimskim hramovima i srednjevokovnim pjacama Trastevera i do fontana na trgu Navona, naš pop Todo izgledao kao obučeni Mojsije, Mikelanđela Buonarotija.

One za mostarske Srbe tragične 1941. sve je to potonulo u ustaškom masakru ili izbegličkoj dijaspori.

Dolcecord

Građanski je Mostar igrao tenis u šumici crnogorice kod Severnog logora. Inžinjerske, direktorske, advokatske i doktorske supruge su se dosađivale dok su muževi argatovali. Moja je majka rođena Guggisberg pila čaj sa mlekom sa gospođom Hedi Hlubna-Štajger, također Švajcarkom i suprugom onog nezaboravnog dobričine doktora Dragutina Hlubne, koji je kao i moj otac završio medicinu u Bernu. Zamislite, dve Švajcarke u jednom Mostaru. Ponekad je motociklistički klub izlazio na izlete u blagajsku Tekiju na kafu ili kod Džebe na Buni na najbolju pastrmku na svelu.

U gluhoj provinciji jedva se čuo tutanj čizama Vermahta.

U jesen 1938. godine poslali su me na studije prava u Francusku, mene koji sam samo želeo da studiram medicinu. Kakva promašena investicija. Od te jeseni dolazio sam na kratko u Mostar. Moja raja se razišla na sve strane. U proleće 1940. godine iz Francuske utekao sam u Beograd, galamio na Terazijama 27. marta 1941. protiv Pakta, doživeo nemačko bombardovanje 6. aprila 1941. i stigao sutradan u Mostar na italijansko bombardovanje.

Započeo je kratki čin mog gorkog sećanja na Mostar. Noću između 31. maja i 1. juna, ustaše, tačnije nekakvi zaštitni lovci koje je vodio izvesni Hočevar, odveli su mog oca na streljanje kod Oriješkog groblja na Neretvi. Na komandu „Pali“ bacio se u mračni bezdan, pao u duboku vodu i brza Neretva, sreća, majstorstvo u plivanju spasili su mu život. Pucali su, ali nisu ga pogodili. Drugu dvojicu nesrećnika, Mihu Blanića i Luku Kulaša su ubili. Bacili su ih mrtve u Neretvu.

Neki hrabri i čestiti ljudi u Baćevićima, iz porodice Nikole Sudara, sakrili su oca i sačuvali. (Mog strica, lekara, ustaše su ubile u Ljubuškom.)

Mene su sledećih 15-ak dana krile muslimanske i hrvatske porodice jer u srpske nisam smeo da se sklonim. I ta okolnost učinila me nepopravljivim Jugoslovenom i kosmopolitom.

Osećanje ozarenosti kad pomislim na svoj Mostar i Mostarce nikad ne napušta. Mostar je bio i ostao moj dolcecord, moje slatko sećanje. (…)

Izvor:

Mostarski Dolcecord profesora novinarstva Sergija Lukača (1) – Vreme

Mostarski Dolcecord profesora novinarstva Sergija Lukača (2) – Vreme

Tekst iz Knjige o Mostaru (1998. i 2006) koju su priredili Borivoje Pištalo i Vuk Krnjević.