Književnost: Selena Seferović o pjesmama Svetislava Mandića

Iz stare štampe: članak Selene Seferović objavljen 1992. godine u mostarskoj “Slobodi”.

DAVNA NEŽNOST SVETISLAVA MANDIĆA

Neposredan razlog za belešku o Svetislavu Mandiću, pesniku, slikaru-konzervatoru i kopisti fresaka, rođenom u Mostaru pre skoro punih 70 godina, jesu dve njegove nedavno objavljene knjige “Pesme” u izdanju “Veselina Masleše” iz Sarajeva (priredio Nikola Koljević (u biblioteci izabranih stihova i “Carski čin Stefana Nemanje, činjenice i pretpostavke o srpskom srednjevjekovlju” u izdanju “Srpske književne zadruge” iz Beograda u ediciji Mala biblioteka (priredili Milorad Đurić i Gordana Todorović.)

Pored izbora pesama iz prethodnih autorovih pesničkih zbirki: “Dvojica” (zajedno sa Velimirom Kovačevićem, poginulim 1941.) – Mostar 1920, “Kad mlidijah živeti”, Beograd ?, “Milosno doba” Beograd 1960. Tu su nekolike nove – upravo rođene “Drugi zapis sa groblja u Pašinovcu”, “Beli zidovi”, Damaskin”, “Gvozdenović u ateljeju”, Onaj sudnji dan” u čijim početnim stihovima poeta kaže:

“Doći će/ mora doći taj dan / kada ćemo opštem sudiji i jedni drugima / polagati račun / za ono šta smo učinili na ovome svetu.”

Ili, mnogo ranije, davnih šezdesetih u “Opomeni” čitamo:

“Na polovini života / posle hiljada neopreznih jutara / svane jedno jutro sagledanja / stravično od istine”.

Stihovi Svetislava Mandića puni su odmerenosti i otmenosti. To je autor za kojega Dušan Kostić s pravom kaze da očevidno ima ukusa. Slažemo se. I, odali bismo, i savesti i dubokih promišljanja o sebi i drugima u vremenu u kojem živi. Zato on o “Sudnjem danu” a ispevanom ovih dana, u punoj ljudskoj i stvaralačkoj zrelosti svojih sedamdesetih i na pragu osme decenije, dalje piše:

“Doći će red i na mene. / Lako ću stati pred lice Božije /  I neću dati da me zaseni njegova svetlost / otkriće se sveska mojih pluseva i minusa / uskladićemo ih nekako.”

A u tom usklađivanju, u svom životnom zbiru, učinilo se Sveti Mandiću da je ponekom ostao i dužan. Recimo, između ostalih, Velimiru Kovačeviću. Zato se zajedno sa Mensurom Seferovićem angažovao da Mostar objavi zbirku njegovog davno poginulog druga za kojega kaže:

“Da je preživio taj grozni juli / postao bi Gorski general / a posle, bio bi pesnik prvog reda / kakav Eliot, Popa i drugi venconošci.”

Malo ko zna za Velimira Kovačevića koji je još te daleke četrdesete svoje stihove posvetio Husniji Dilberoviću, čoveku koji i danas živi u Zagrebu. Nadamo se, također, da će i Mostar umeti i uspeti da ispuni svoj dug prema ovim ljudima koji su ga beskrajno voleli i vole, u kojem su živeli i učili se životu, o kojem su pevali, za koji su konačno i ginuli. Zato tim “poginulim mladićima i devojkama” Mandić posvećuje sledeće stihove:

“Svakog dana ja bih s njima da se razgovaram / da mi kažu / bole li ih mrtve ruke bez pušaka / bole li ih mrtve usne bez osmeha.”

A kada se to dogodi, a verujemo da hoće uskoro, biće to prava prilika da se sa Svetislavnom Mandićem na književnoj večeri progovori i o drugih njegovim vijestima, o “Dnevniku”, “Crtama i rezama”, “Rozeti na Resavi”, o “Velikoj gospodi sve Srpske zemlje”, “Carskom činu Stefana Nemanje”, o Aleksinim zarancima, Mahalskim drugovima / “O, ko li to rasprši jato nemirno / I razori nam snove naše / I čije li to ruke staše / da okreću  kolo svemirno / vremenom što se zove”. / Jesenjem popodnevu u hercegovačkom selu / “Ipak pod  strehama nanizani žuti listovi duvana / kažu da će biti malo veselja o Božiću Bajramu” / i još o mnogo čemu.

Mogla bi to da bude i prilika da Svetislav Mandić postane i mostarski venconosac, i da, bar u ovom slučaju, prestanu da važe njegove reči ispisane u “Malodušnoj pesmi”… svejednosti neke ima. Da nestane malodušnosti da svejednosti što manje bude među ljudima.

Selena Seferović

Sloboda, 12. mart 1991. godine

Davna nežnost

Znam topole kraj reke

I pregršt sivih mlinica

I ono groblje na bregu,

Skriveno smokvom i narom,

Znam ljubičasto nebo,

Prepuno malih ptica,

Znam jedno južno veče nad Mostarom.

Pa često kad se osamim

i ruke kad se skamene,

sa mnom korake udvoji seta

dosta stara.

Ja slutim, to je ona potajno

došla do mene

zbog jedne davne nežnosti,

zbog Mostara.

Selena Seferović, autorka, profesorica lingvistike i slavistike beogradskog Univerziteta u penziji (Fakultet za specijalno obrazovanje, smjer logopedski i surdopedagoški, gostujući profesor u Kini, a kasnije edukator na raznim nivoima u američkim državnim školama i koledžima). Kćerka prvoboraca Mensura Seferovića i Šefike Seferović rođ. Omanović. Arhitektu Partizanskog spomen-groblja Bogdana Bogdanovića intervjuisala je više puta u Beogradu i Beču. (članci o Bogdanu).