Andrej Josifovski Pijanista: Prkos, spram mržnje i zla, uvek će cvet a ne kamen spoticanja biti

Na nedavno održanom 15. Street Arts Festivalu u Mostaru posebnu pažnju privukli su učešće Andreja Josifovskog Pijaniste i njegova prostorna instalacija od 720 spomen-ploča na Partizanskom spomen-groblju. Sa beogradskim arhitektom i umjetnikom koji se bavi muralima, prostornim instalacijama i performansom, za partizansko.info razgovarala je Mare Janakova-Grujić, istoričarka umjetnosti, bogdanolog i direktorka Centra VAM iz Beograda.

Mare Janakova-Grujić (MJG): Andrej, u tekstu koji prati Vašu nedavnu instalaciju na mostarskom Partizanskom spomen-groblju, Bogdana Bogdanovića nazivate svojim „profesorom sa drugog sveta“. Kao neko ko godinama naučno izučava njegov opus, znam da je Bogdanović bio izuzetno zainteresovan za to kako se prostor njegovih kenotafa i nekropola „čita“, te je najčešće pribegavao principu polisemije, odnosno ekoovskog „otvorenog dela“. U ranim jutarnjim časovima 26. avgusta 2026. godine izveli ste gerilsku umetničku akciju i postavili tačno 720 cvetova – onoliko koliko se smatra da je pre lomljenja postojalo nadgrobnih ploča. Da li je ta lakoća efemernog materijala koju ste doneli bila Vaš svesni kontrast Bogdanovićevom teškom, večnom hercegovačkom krečnjaku, kao što je i prkos kontrast mržnji?

Andrej Josifovski Pijansta (AJP): Prof. Bogdan Bogdanović bio je vizionar, stvaralac izvan svog vremena, neko ko je još za života koračao putem kroz večnost, ostavljajući nebesko znamenje, ne bi li nas preci lakše prepoznali i u snove nam došli. Otuda valjda, kamen cveta, okamenjena krila kroz zemlju na nebo sleću, tamo gde tišina svoje kamene uvojke svija. Prkos je to otvorenog dela, zakonu krutom i nepristajanje na ono što bi da mislima otme dah i nerečenom zatre trag. Eko je to rešavao dajući budućem vremenu snagu prošlog, pri čemu se ono sadašnje svodilo na samo jedan treptaj oka, a Bogdanović je i taj treptaj izbrisao dajući oku večni vid kamena. Tako je nebo u zemlju uraslo, a zemlja se u nebo uznela, bar sam ja to tako razumeo profesora svog, da stvarne granice nema između zemlje i neba, i da je to mudrost svakog kamena, a ne samo onog koga svi traže. Mudrost je prema tome kategorija duha, a ne skalarna vrednost mase, tako da je težina stvaralačkog dela samo u nadahnuću tvorca i njegove imaginacije, te će tako prkos, spram mržnje i zla, uvek cvet a ne kamen spoticanja biti.

prkos, spram mržnje i zla, uvek će cvet a ne kamen spoticanja biti

MJG: S proleća ove godine, Vlada BiH je donela zvaničnu odluku da se Partizansko spomen-groblje u potpunosti obnovi, a da se opus Bogdana Bogdanovića nominuje za UNESCO listu svetske baštine. Vaša instalacija „Cvat slomljenih snova“ dolazi u ovom ključnom, istorijskom trenutku. Da li Vaš rad i postavljanje ovih 720 cvetova vidite kao umetnički vetar u leđa toj obnovi koja bi trebalo da usledi i kako komentarišete činjenicu da Bogdanovićev kosmički jezik može konačno dobiti priznanje na najvišem svetskom nivou?

AJP: Mišljenja sam da je ovim opusom ime Bogdana Bogdanovića odavno trebalo da se nađe na listi UNESCO-ve kulturne baštine, a ja ću svakako biti srećan kada se to jednom, siguran sam, bude dogodilo, jer je to po mom mišljenju, njegov masterpis.

MJG: Pre Mostara, intervenisali ste na Slobodištu u Kruševcu replicirajući reči sa žrvnja u senu. Bogdanović je pisao o „arhitekturi koja se ne gradi, već se sanja i rađa iz zemlje“. Koliko Vam je Vaše formalno obrazovanje pomoglo, a koliko odmoglo, da obuzdate ego autora i podredite se geometriji Partizanskog spomen-groblja, s obzirom na to da sami priznajete da Vas je proganjalo pitanje: „Ko sam ja da dođem iz Beograda i nešto objašnjavam Mostaru“?

AJP: Geometrija Partizanskog spomen-groblja u Mostaru ima, genijalnošću umetnika, konfiguraciju kosmičkog beskraja, koja dozvoljava slobodan pristup namernicima da se bave simbolikom njene postavke i tajnama njenog nastanka. Na prvi pogled bi se moglo reći, da kompleks ima nestvarno obličje jednog sna sletelog na ponosnu, a omeđenu zemlju, koja rađa kamen glasniji od svake reči. Druga su vremena bila kada je Partizansko groblje tu našlo svoje mesto pod suncem, a to Mostarci najbolje znaju ili su ipak zaboravili, ali ne bih ja o tome, već ću reći samo to, da ono što je jednom bilo, ostaje zauvek živo u vremenu. Eto i to groblje partizana, živi je dokaz da je to istina. Ono što je moje kao umetnika je da uvek budem na strani života i da nastupam u njegovo ime.

MJG: U pratećem tekstu svog rada eksplicitno navodite: „Borba protiv fašizma je najbitnija stvar čovečanstva“. Kao bogdanolog, često se suočavam sa revizijom istorije i pokušajima brisanja tog antifašističkog koda. S obzirom na to da je i sam Bogdanović smatrao da ovi usnuli heroji imaju pravo na lepotu snova, Vaš projekat nosi ime „Cvat slomljenih snova“. Može li umetnička energija i akcija zaista da vrati to „pravo na snove“ u javni prostor koji je danas tako duboko traumatizovan i podeljen duž Mostara?

AJP: Fašizam je svakako bio jedno od najveći zala koje se ubilački obrušavalo na čovečanstvo i nažalost, kao što se može videti, opet se budi. Milioni ljudi su nemilosrdno pobijeni u tom zločinačkom naletu fašističkog pokreta i sve njih je vodilo nešto u šta su verovali, što im je davalo nadu, da će im novo jutro doneti ljubav i sreću, boji život. Da, imali su svoje snove koji će novim danom postati java, doneti im sreću. Svi oni su imali pravo na život, ali im je to oduzeto, samim tim i snovi. Ostala su samo njihova okamenjena imena kao dokaz da su ispod zakopani nedosanjani snovi, a oni nikad ne umiru, sve dok se zna čiji su oni bili.

Nedosanjani snovi … nikad ne umiru, sve dok se zna čiji su oni bili

MJG: Napisali ste jednu strašnu i tačnu metaforu: „Samonikli Prkos raste iz semena mržnje“. Vandali su svesno posejali mržnju lomeći gotovo sve originalne ploče 2022. godine. Dok država sada pokreće zvaničnu obnovu i mi države koje baštine Bogdanove spomenike – UNESCO nominaciju, da li Vaš „samonikli Prkos“ teži da ubrza te trome mehanizme sistema ili njime primarno pokušavate da izazovete katarzu kod lokalnog stanovništva koje svakodnevno prolazi pored tog razorenog „grada mrtvih“?

AJP: Ideja je bila da se pokaže da zlo nikada ne može do kraja pobediti I da je prirodni zakon opstanka života, pobeda dobra. Pravda je spora ali lista UNESCO ostaje uvek otvorena za one koji je zaslužuju, dočekaće to da vide i vandali, sa Partizanskog groblja, potpuno sam u to siguran.

MJG: Poslednjih godina svesno se pomerate sa zida (od klasičnih murala) ka prostornim instalacijama i performansima – od Memedovića od plastičnih boca, preko Novog Sada nakon pada nadstrešnice („Jednosmerna Srbija“), pa sve do Mostara. Iz ugla teorije umetnosti, javni prostor postaje Vaš koautor. Da li je ova mostarska akcija zapravo radikalni nastavak Vašeg beogradskog i novosadskog uličnog aktivizma, ili ona ima potpuno drugu, intimniju duhovnu dimenziju zbog dijaloga sa Bogdanovićem?

AJP: Veliki sam poštovalac rada profesora Bogdana Bogdanovića, jer ga pre svega njegova čovečnost, modernizam i savršenstvo idejnih zamisli i doslednost u njihovoj realizaciji, čine besmrtnim i neponovljivim umetnikom. Bio je i ostao moj veliki uzor, a i sam je bio na udaru vlasti zbog kritika izrečenih na njihov račun zbog čega je morao i da napusti zemlju. Javni prostor se inače nije menjao u odnosu na vreme kada je profesor Bogdanović otišao, tako da i ja imam, slično njegovim, “privilegovane” uslove rada. Murale sam počeo da slikam još kao omladinac ali su kasnije prilike bile znatno složenije tako da su instalacije i performansi pružali veću mogućnost da se društveni problem bolje istaknu i kritikuju.

MJG: U nedavnom intervjuu za hercegovina.info izjavljujete: „Ja mislim da mi pobeđujemo… jer se promenila svest ljudi“ i citirate parolu sa protesta „Pametniji više ne ćuti“. Bogdan Bogdanović je svojevremeno takođe odbio da ćuti, zbog čega je morao da napusti Beograd i završi u egzilu. Vidite li u sudbini “svog” profesora opomenu za ulične umetnike i intelektualce koji danas u Srbiji i regionu dižu glas protiv „heroja tastature“ i političkih elita? Gde je granica na kojoj umetnik, uprkos prijavama i privođenjima, može sebi da kaže: „Vredelo je, svest je podignuta“?

AJP: Masovne demonstracije studenata i pobunjenih građana govore u prilog tome da je svest ljudi uveliko podignuta i da pametniji više ne ćute, a da li je to dovoljno da se smeni kriminogena vlast, videće se posle izbora. U svakom slučaju može se reći da je vredelo ali u svakom slučaju biće jako, jako teško doći do konačne pobede, jer korupcija i organizovani kriminal su u svim porama društvenog života.

MJG: Izraditi 720 ploča od ma kog materijala za jedan festival i u toku ograničenog vremena za pripremu koje ste imali, deluje gotovo neverovatno. Kako ste ih izradili, od čega i kako ste prosto sve to uspeli? Ima li natpisa na njima – ako su bez natpisa, da li je to namerno i sa kojom Vašom porukom? Kako ste ih rasporedili, budući da znamo da su one slagane po autorskom nacrtu samog Bogdanovića?

Cvetovi samoniklog prkosa izrađeni su od stiropora i žice, i postavljani su svuda gde su bili i Bogdanovićevi kameni cvetovi. Imena nisu ispisivana jer se prema originalnom nacrtu zna gde je koje ime ispisano. Vandalima je pri tome jasno poručeno da je duh tog mesta živ i da samo gubitnici imaju tu potrebu da brišu istoriju. Svaka akcija, pa i ova na Partizanskom groblju je bila prethodno isplanirana, za svaku sekvencu u odnosu na realno vreme po već ustaljenom postupku, tako da je realizacija rutinski izvedena.

MJG: Partizansko spomen groblje u Mostaru je verovatno jedinstven jugoslovenski spomenik koji ima i svoj sopstveni sajt, partizansko.info, pokrenut još 2022. godine i sve vreme do danas veoma aktivan. Koliko Vam on pomogao u pripremi rada? A u vezi sa tim i za sam kraj našeg razgovora, imate li neki zaključak šta mislite o NOB-u u Mostaru?

Dobro sam upoznat sa delom profesora Bogdana Bogdanovića i to mi je pomoglo da donesem brzu odluku da za svoje učešće na street art festivalu u Mostaru i postavim instalaciju na vandalizovanom Partizanskom groblju. Da, bitan oslonac u razradi koncepta bio je i sajt partizansko.info odakle sam preuzeo neke od ploča na osnovu kojih sam napravio prve probne modele cvetova. NOB je bio narodni ustanak protiv fašističke okupacije zemlje, a najveća tekovina pobede bilo je bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti. Ja i danas držim da su narodi zemalja bivše Jugoslavije, bratski narodi, a to što braća nekada nisu složna, to se dešava i u porodici…

Mare Janakova Grujić, Centar VAM, 22.9.2026. Zahvaljujemo na ustupljenom materijalu

Foto-galerija:

O umjetniku:

Izvori: https://beotura.rs/andrej-josifovski-pijanista/, https://sarajevofest.com/en/participants-archive/andrej-josifovski-pijanista-serbia/, https://www.nedeljnik.rs/andrej-josifovski-pijanista-predvodi-tim-koji-ce-oslikati-zajednicku-buducnost-evrope/, https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-51188991