Pisali su o Partizanskom: Spomenik pokolenju ili Bogdanovi simboli (1963.)
Iz stare štampe: Utisci jednog novinara prilikom posjete Partizanskom spomen-groblju tokom izgradnje.
MOŽDA je istorija kriva što velike spomenike u mislima spajam sa zvucima fanfara; sa gordošću večnosti i moći neprolaznosti, sagrađene u stara i nova vremena. Spomenik pokolenjima, ostavljaju pokolenja. Generacije odlaze, a njihova dela i simboli prkose vremenu. Što spomenik više vekova živi, više mu se nove smene dive.
Razmišljam o spomenicima u suton nad velikim spomenikom. U suton kada se u svim gradovima sveta svetla pale. U gradu na Neretvi – riznici mostova i simbola.
Na brežuljku Glavici, na zapadnoj strani grada, na dvesta metara visine u ovaj suton ćuti jedan monument. Podseća po veličini na rimske amfiteatre i koloseume. Zagonetni prilazi hodnici, terase i spoljni zidovi izgrađeni su od betona, čelika i mermera. Beli kao biseri. Prilazi se sreću na prvom od sedam platoa.
Svaka terasa je vreme koračanja. Još simbolično ploče posečenih stabala sa imenima i godinama rođenja i pogibije boraca nisu postavljene. Samo je polovina spomenika završena.
Ali, kad čovek u suton šeta terasama, kad kao na dlanu vidi još jedan veliki grad sa njegovim ulicama, sijalicama i životom i kad pogleda ovaj monument, ispuni ga neko čudno raspoloženje – stvarnost nečeg moćnog, nečeg čemu će vekovi postati svedoci, nečeg što uliva divljenje i poštovanje, što prkosi vremenu.
Tada kao na filmskoj traci promiču bojišta, oni koji se nisu vratili, oni koji grade spomenike na paralelama. U Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Jasnovcu… Sve je to puno simbola sa kojima živi i koje pruža arhitekta, projektant Bogdan Bogdanović.
Na sedmoj terasi okupan u crvenu svetlost stajaće kameni cvet-simbol rasplamsane borbe. Oko njega, biće poređane ploče sa imenima trinaest mostarskih narodnih heroja.
Park će biti oivičen borovima i čempresima. U podnožju je postavljena okrugla fontana čijim će se srebrenatim odsjajima ogledati terase spomenika pokolenju. Kažu da će to biti najmonumentalniji spomenik u Evropi.
Četrnaestog februara 1965. godine na dan kada su se pre dvadeset godina živi sinovi vratili svojim majkama ovaj impresivni spomenik i park biće otvoreni.
Osam stotina i deset boraca iz okoline i Mostara ostalo je na bojištima ove zemlje i ploče sa njihovim imenima gledaće ovaj grad sa visokih terasa.
Pored staza večito će žuboriti bistra izvorna voda. Celo groblje je jedan park. Jedna epopeja. Slika ugašene mladosti, koja je izgradila mostobran za hiljade novih terasa.
O novim terasama Mostara govorio je Milenko Šotra. O novom spomeniku – Ahmet Ribica. Ahmet mi je pokazao ispisane pločice i ispričao priču o njihovim klesarima. A onda je zaustavio oči ko zna po koji put na jednoj na kojoj je uklesano: “Miralem Ribica, 1920.-1943. – Mostar”. Miralem je rođeni brat šefa gradilišta Ahmeta Ribice. Nisam ga više ništa pitao. Nisam želeo da diram u uspomene.
Fotografije: arhiv porodice Šestić.
Sa severne strane je Strelčevina – naselje višespratnica i solitera. Na starom Veležovom stadionu nići će oblakoder pred ulazom u partizansko groblje.
Jugozapadno, gdje je bila nekada pustoš uzdiže se novo naselje Đikovina.
Terase onih koji padoše za slobodu grada i počivaju među naseljima. I terase u naseljima. Ploče u obliku panjeva – posečenih stabala gledaće sveobuhvatno novi grad, njegove prozore, sijalice, život i rast.
B. Trbojević, 14 – četvrti jul – 1. oktobar 1963, izvor: spomenicinob.
