Iz stare štampe: “Mi ćemo spomenik lako popraviti” – reakcija Bogdana Bogdanovića na vijesti o prvim eksplozijama na Partizanskom spomen-groblju 11. marta 1992. godine

Selena Seferović razgovarala je sa arhitektom Bogdanom Bogdanovićem u Beogradu marta 1992. godine povodom miniranja Partizanskog spomen-groblja.

Bogdan Bogdanović, počasni građanin Mostara, autor Partizanskog spomenika

MI ĆEMO SPOMENIK LAKO POPRAVITI

Na ulazu šok?! Crnom masnom bojom od prizemlja do prvog sprata, po zidovima i prozorima, strelicama i zlokobnim ustaškim znakom “U”, putokaz do ulaznih vrata familije Bogdanović! Začuđujuće mirni i pribrani, rekli su mi da su to vidjeli upravo tog jutra – 11. marta ove, 1992. godine. Prethodnog dana prof. Bogdanović dao je kraću izjavu “Oslobođenju” povodom prve eksplozije na Partizanskom groblju. Za drugu, koja se dogodila u 3.10 sati istog dana, ja sam mu, na žalost, rekla.

– Znate šta, prva reč će biti da pozdravim sve svoje prijatelje u Mostaru. Tamo ima još puno graditelja toga spomenika, svi će se oni setiti s kojim smo ga elanom i radošću gradili, ali ih neću pozivati na tugovanje iz jednoga više filozofskog razloga. Nije to prvo umetničko delo koje leti u vazduh – Dubrovnik, Vukovar, nekad Akropolj, u ovom ratu silne katedrale i mnoga druga razaranja. Prema tome, poručujem svojim prijateljima da znaju da sam miran i da nisam pretrpeo nikakav šok, odnosno mogu samo samom sebi da se čudim da to mene nije toliko užasnulo kao što sam očekivao.

– Za mene je bio vrlo, vrlo uzbudljiv, ne mogu u ovoj situaciji reći prijatan, daleko od toga, ali jedan uzbudljiv ljudski doživljaj kad sam sinoć na televiziji video silnu silu sveta na Partizanskom spomeniku nad Mostarom. Video sam ljude ozbiljne, blede ali odlučne da se suprotstave teškom varvarstvu. Govorim o tome da me ova vest nije uništila jer ja već mesecima živim u iščekivanju najgorih vesti takve vrste. Prvo borbe oko Jasenovca. Svakog časa sam očekivao da će to odleteti u vazduh, jer su Jasenovac opsedale hrvatske snage, ali Jasenovac su isto tako opsedala i moja braća Srbi i neki od njih su pretili da će da ga bace u vazduh, jer, kažu predstavlja hrvatsku ružu, a ne srpski božur! Glupostima nema granice.

U tom primitivnom mentalitetu i na jednoj i na drugoj strani ima jedna mržnja prema višim kulturnim vrednostima. Ali, ja mislim da tu ima još nešto. Mostarski spomenik i po svojoj arhitekturi i po svom duhu je simbol jugoslovenske kulture. On nije srpski, ni hrvatski, ni muslimanski, a svima pripada, veže i nosi formulu iznad ovih podela. A sada je proskribovano sve što je proizvod jugoslovenske kulture, sve do velikih imena, i Krleže, i Andrića. Krleža nije samo hrvatski pisac i nikad ne bi mogao biti samo hrvatski pisac. On je jugoslovenski pisac. Andrić pogotovo, koji nije bio čak ni nacionalno opredeljen. Ja mislim da je to jedan pakleni plan da sve ono što je čisto jugoslovensko, što nije bila ni Aleksandrova dikatura, što nisu bili ni Tito ni Titi posljednih godina, sve ono što je bilo u ljudskim srcima čisto, a toga ima jako mnogo, toga je bilo mnogo i poslednjih godina, bilo je jako mnogo Jugoslovena i u Zagrebu. Sve to treba očistiti, i tu su oni izuzetno složni. Ako vidite ovde sve razne mistifikacije kulturne po Srbiji, ako gledate ove izložbe i koncerte, i sve redom, koje su do te mere prožete nekim srednjovekovnim reminiscencijama, onda vidite koliko se sada radi na tome da se formiraju mali nacionalni etnički kulturni modeli. A etnički kulturni modeli na ovom tlu, ne samo jugoslovenskom nego i balkanskom, su smrt za kulturu. Strahovita erozija kulture svuda, i u Beogradu i u Zagrebu. I zato bih, još uvek, voleo da saznam ko su ti rušioci.

Još jedna poruka prijateljima u Mostaru. Zašto ne shvatam ovo toliko tragično. Ako se mi koji ovako mislimo održimo, ako se održi jedna nezavisna, neutralna država Bosna i Hercegovina, ona će u suštini, hteli to ili ne, prikupiti sve najbolje jugoslovenske vrednosti. Ona drukčije ne može da ekzistira. Ako se to održi, mi ćemo spomenik lako popraviti. Svi mi tamo napamet znamo svaki kamen i ja i toliki moji ljudi, mi ćemo to lako popraviti. Ako nas odnese đavo, onda neka nosi sve redom.

– Kad me već podsećate na samo otvaranje Spomenika, prisetiću se. Kad je spomenik završen, onda su bile dve velike, ako tamo mogu da kažem, večere. Jednu su napravili šefovi, vlasti i moćnici. Na otvaranju spomenika je bio i Dobrica Ćosić. On je išao da večera sa ministrima, a ja sam večerao sa mojim majstorima i prijateljima. Samo takvu podelu sam mogao da prihvatim, nikakvu drukčiju.

Izvor: list “Sloboda” 17.2.1992.

Selena Seferović i suprug Dragoljub Batar kod Bogdana Bogdanovića u Beču 1995. godine prilikom razgovora za intervju “Ne vraćam se u zemlju budaliju, a kad stane rat volio bih da živim u Sarajevu ili Mostaru. (“Ljiljan” 1995.). Bogdan je ispisao Selenino ime svojim čuvenim krasopisom. Grob Bogdana Bogdanovića i supruge Ksenije na jevrejskom groblju u Beogradu novembra 2023. Fotografije iz arhiva Selene Seferović.