Jedna priča: Vladimir Pištalo, “Mostar”

Priča o vihoru dva rata, iz pera autora mostarskih korijena, djelimično zasnovana na porodičnim uspomenama i sudbini jednog palog borca sa Partizanskog i njegove porodice.

Jugoslavija kakvu smo poznavali pokazala se kratkotrajnijom od davnih helenističkih kraljevina. Već je postala udaljena, iluzorna, kao neka Komagena. Ni izdaleka najveći, ali najtopliji grad u Jugoslaviji bio je Mostar, lepa varoš koja je ime dugovala grbavom mostu iz šesnaestog veka. Ruka graditelja mosta bila je ruka Božja, a polagao ju je na glavu, kada ga je bolela, i srce, kada se kleo, neimar Hajrudin, učenik velikog Sinana. Spomenik je upoređivan sa islamskim prozorom, kroz koji dah Mediterana dopire u kontinent. Poredili su ga sa lukom duge i sa kamenim galebom. Čuveni mostarski skakači voleli su da se isprse na samom vrhu tridesetmetarskog mosta. Nakon što su orlovskim pogledom obuhvatili grad, sastavljali su pete, zabacivali ruke i otiskivali se u pravcu hladnih zelenih virova. Najposle su grudima razbijali neretljansku vodu, uz prasak koji su umnožavala okolna brda.

Pričaju da je u staro vreme bilo vrelije nego sad. Žega je topila olovo na džamijama. Bilo je tako vruće da je glasnik vikao kroz ulice: Ne dajte deci da spavaju popodne, da ne bi umrla u snu! Posle izgradnje hidrocentrale, klima se ublažila. Ipak i u leto 1991. mostarske krovove sa obe strane reke umrtvljavala je žega. Samo srce zanemarenosti javljalo se otkucajima sata iza spuštenih roletni u ulici Alekse Šantića 75.

U sobi je sedela žutooka starica i njena unuka Mila, Beograđanka, koja je neudata čekala tridesetu. Kada bi čitalac zalutao u ovu sobu, nanjušio bi neku stidljivost, neku ukletost i neko čudno ponašanje. Oslušnuo bi i čuo kako starica rasedlava dušu uzdasima.

– Što uzdišeš? – pobunila se unuka.

– Što neću – uvredila se Olga – Kad se sjetiš svoje mladosti, moraš uzdahnuti.

– A zašto?

– Zato što je prošlo, što je otišlo.

Uzdasi su izražavali filozofiju tužnog matrijarhata njene porodice. Značili su: Mi smo dobri ljudi. Nismo lukavi. Zato su nas svi prevarili, iskoristili. E, jadna. Jadni svet! Jadni živote!

– Svega je vama uvek žao bilo – zarežala je unuka. – Ni živeli niste. Samo ste žalili.

Starica je oćutala i poplavila ih je tišina i fatalizam. Iz tišine se izdvojio zvuk sata, puls ove sobe. Iza prozora, mostarska jara je bubnjala kao u peći. Senka judinog drveta šetala je po zelenoj roletni. Daleko, u Slavoniji, razbuktavao se rat. A u sobi je dremala stara “singerica” iz 1906. islikana cvećem. Po zidu su, jedna ispod druge, visile tri fotografije. Sa gornje i sa visine svog držanja građanske devojke, gledala je Olga. Na srednjoj, jedno nekadašnje dete u belom kaputiću propinjalo se na stolici i stezalo naslon. Bila je to Olgina kćerka a Milina majka. Na poslednjoj je debela devojčica Mila blenula u svoju dušu, koju je u balonu držala iznad glave.

Prošlo je četvrt veka i devojčica je postala slikarka u Beogradu. Za nju je bakino ime, Olga, bilo nesumnjivo bele boje. Sada je posmatrala fotografije na zidu, pritiskivala dlanom pupak i pitala se da li želi da se uda. Njen lični problem bio je, da se izrazimo biblijskim jezikom, “što je u nje prestalo ono što biva u žena”. Shvatila je da je ostala trudna baš pre nego što će poći iz Beograda. Otac deteta je Dragan. Znala ga je još iz vremena pre Likovne akademije, dok su vežbali crtež kod Sergija. Sa njim se mogla osećati erotizovano a bezbedno. Ha! I sada, u ovoj panici oko mobilizacije… Tešeći ga…

Kad je dobio poziv za vojsku, Dragan se pokunjeno privijao uz Milu na Knez-Mihailovoj ulici i šaptao:

– Kad mi odemo u rat, kome će ostati sve ove devojke?

– Neprijatelju!

– Ma, naći će se ko će da ih vodi u krevet – mrmljao je Dragan – Ali, ko će sve to da voli?

Dok se devedeset odsto muškog Beograda krilo od mobilizacije, njen mladić je bio među onih deset posto koji su se javili u Bubanj Potok. Bio je u beskrajnoj koloni vozila koja je odgrmela prema Hrvatskoj. Televizije Beograd i Zagreb uporno su bljuvale krvničke strahote. Bilo je očigledno da “mirotvoračka” savezna armija u Sloveniji neće ostati neutralna. Mila se mrzla od sramote što se to dešavalo u njenoj zemlji.

Nad Milinom i babinom glavom zujao je Usud, pretvoren u tišinu. Mila nije mogla to da izdrži. Zagledala se starici u oči i molećivo upitala:

– Ko je video male kočije kako ulaze u nečiju kuću: ti ili tvoja majka?

– Nije majka videla – odmahnula je Olga – nego brat njen. Da li je to bilo stvarno? Da li je zaspao? Uglavnom, on se našao u gluho doba noći u Srednjoj ulici na jednom ćošku… Ma neću ti pričati.

– Pričaj, molim te.

– Našao se u gluho doba noći na tom ćošku u Srednjoj ulici nastavila je Olga – i najednom je tutnjava strašna bila. Kad onamo iz pravca Sjevernog logora idu mala kola, mali konji i mali čovjek. Tako strašno tutnji i ispred njega prođe. On gleda gdje će. U jedna vrata! Kad sutradan u toj kući zaklao sin oca! Vjeruješ li ti u te stvari?

Mila se uplašeno iskezila:

– U “Zabavniku” sam pročitala misao Haldejna da Svemir nije samo čudniji nego što mi pretpostavljamo… On je čudniji nego što uopšte možemo pretpostaviti.

– Eto vidiš. Lijepo – baba se osmehnula i od toga joj je nos postao krofnast. – One noći kad ću se ja rodit, moja majka je sanjala da se Isus pojavio i blagoslovio je. Iste noći, ja sam se rodila u košuljici. Kažu da su to sretni ljudi. Ja i jesam sretna. Imam tvoju majku. Imam tebe.

Starica otpi iz fildžana.

– Hoćeš li sad da mi pričaš za Ivana? – umiljavala se Mila.

– Ivan je možda star. Možda i nije živ. Šta ću ti pričat o Ivanu?

Naravno da je star, razneženo je mislila Mila, samo što ti to ne želiš da znaš.

– Bila je kod nas u susjedstvu neka stara Ruža. Stanovala je u onim baštama kod Carinskog mosta, čiji miris vjetar stalno odnosi a ne može ga odnijeti. Ivan je studirao pravo u Zagrebu i došao je kod nje u goste. Bio je kraj moje srednje škole, doba kad smo se kupali na Neretvi. Ja sam ostajala u vodi po čitav sat pa su me žabom prozvali. Natjecali smo se ko će duže ostat. Djevojke su izlazile sa modrim ustima pa bi, dršćući, legle u pijesak i zatrpale se.

Jedno popodne sjedili smo na pijesku, mladi, veseli, zadovoljni. Ja sam upozorila Ivana da pazi, jer on nije plivač Neretve, a ta rijeka voli da udavi stranca. Ivan me zamolio da mu ispričam nešto iz svog detinjstva. Pričala sam mu da smo za Bogojavljenje bacali ledene krstove u vodu kod hotela “Neretva” i ledeni vjetar nam je sjekao noge. Takvi su vjetrovi bili da bi majke rekle nama djeci: idite sredinom ulice da se na vas odžak ne sruši. I čuvajte se konja i kola! Ha – ha – ha! Starica se tresla od smeha sećajući se iščezlih konja i kola.

– Ha – ha – ha! – smejala se za njom i unuka da ne misli na svoju nevolju.

– Ivan me je onda molio da mu pričam još – obrisala je Olga smeh sa usana.

– I ja te molim da pričaš još – nadovezala se hitro Mila.

– A ja sam pričala – nastavila je baka – kako je porodica pjesnika Alekse Šantića stanovala pored nas. Aleksa je imao brata Jakova, oboljelog od tuberkuloze. Gdje god bi taj Jakov popio kafu, razbio bi fildžan za sobom. U isti razred sa mnom išla je njihova nećaka, Nedica Ćorović. I ona je bila nježna… Kad god bi bilo oblačno i tmurno vrijeme, učiteljica bi me zamolila da odem do Nedice da se malo poigramo. Tu sam vidjela Aleksu Šantića. Uvijek je sjedio na ulazu, pod odrinom. Imao je najljepše oči, kao da te griju. Nedica mi je donosila knjižice iz biblioteke “Tako vam je bilo nekoć”. Zajedno smo završile osnovnu školu. Ja sam pošla u trgovačku. Ona u gimnaziju… Ne znam da li je završila drugi razred. Imala je tuberkulozu grla. Umrla je u vozu od Sarajeva prema Mostaru.

– Uf! – zažmurila je Mila, kao da se oljutila renom. – Kakve su te tvoje priče! Ko epitafi s groba!

Olga je nastavila:

– I pričala sam Ivanu kako sam u djetinjstvu imala drugaricu Trnju. I rekla mi je: Hajdemo, Olga da pravimo dobra djela. Odlazile smo na groblje i podizale krstove koji su pali. Uzimale smo cvjeće sa grobova koji su ga imali i nosile na one koji ga nisu imali. Majale smo se po groblju dok nam nije dojadilo a onda smo pošle kući. Trnju je majka izmlatila, a ja sam nekako prošla ispod štapa. I, domalo, zove me Trnja: Dobila sam batine ko nikad. Nećemo više činiti dobra djela!

Ivan me je zamolio da učinim još jedno dobro djelo pa da se vidim s njim u petak. Nastavili smo tako da se viđamo. U društvu i, porijetko, nasamo.

Ivan mi je pričao o položaju Hrvata… kako nemaju sva prava koja bi trebali da imaju. Kako im nije dato što bi trebalo. Tad je to bilo opasno, ali ja nisam rekla ni jednu riječ da bih ga odala.

U naše vrijeme se pošteno zabavljalo. Znaš, mladost bi i onda volila svašta. Ostao je svak svega željan. Ako si htio da te niko ne ogovara, posadiš se na korzo pod električno svjetlo, da te svak vidi. Nisi se smio ni za ruku uhvatit.

Dok je prepipavala stomak, Milino lice je ogorčio osmeh:

– Pa kako su ostajale trudne u to vreme?

– Zato što su uhvatile za ruku – prihvati, smejući se, Olga – pa sve pomalo dalje i dalje, dok nije došlo do toga. A kad je morao ići u Zagreb na jesen, Ivan me je samo u čelo poljubio. Nastavili smo da se dopisujemo. Jednog dana mi je pisao da je bio na Silvestarskoj zabavi, to je katolička zabava uoči Nove godine. Posmatrao je svečano obučene žene i muškarce. Atmosfera je bila raskošna. A on je sjedio u kraju sobe s mislima u jednoj staroj turskoj kasabi, u skromnoj kućici. Mislio je na mene. Bilo mi je teško što je među nama veliki jaz: što ja pripadam pravoslavnoj, a on katoličkoj vjeri. Trebaće nam, veli, mnogo da prebrodimo taj jaz. I ostalo je pisao, dalje, da želi ostati sa mnom u ljubavi kao i dosad.

Ja sam to pročitala. Otpisala sam mu da sam razumjela njegovo pismo. Neka on traži sljedbenicu svoje, a ja ću sljedbenika pravoslavne vjere. Onda sam otišla u jednu baštu i zaključala vrata. Vjetar je puhao a ja sam plakala. Zima… Pada suho lišće smokve i grebe kaldrmu. Sve je bilo tu. I bili su oblaci. I bilo je tužno vrijeme.

Odlučila sam da mu ne pišem. Poslje mi je znalo doći i do pet anzis-karata na dan. A ja nisam odgovarala. Nisam, vjeruj mi, Mila.

Klap! Klap! Klap! Mila je zatapšala i šapatom uzviknula:

– Bravo!

Olga je zaćutala u poluosmehu. U sobi je zazujao osećaj da je sve prošlo. I bilo je neke prijatnosti u odumiranju. Usud je kucao kroz sat koji se nigde nije oglaša-vao beznadnije. Kao osuda i prekor zbog oteklog života. Taj zvuk je bio poruga ko-ja će nadživeti sve priče.

II

Mila je digla pogled na čemprese i minarete i osetila šta simbol mladog meseca znači u islamu. To je čas kad prestaje žega; kad “briga, tuga i bora napuštaju obrvu”, čas kada počinje noć, a sa njom svežina i život. Slikarka je otišla u bioskop “Partizan” da pogleda francuski film. Kad je izbauljala iz filmske pomrčine, kafići su blistali. Iz žagora predvečernjeg korza izdvojila se prastara šala: Kad pukne brana na Neretvi, seljaci će se podaviti a Mostarci će isplivati. Pokazaće se da je opasnost gradu pretila od pucanja sasvim druge brane. Mostar je bio pun rezervista koji su se ponašali manje nego primerno. Ljudi nisu znali kako će se zvati njihova zemlja kad svane. Ipak se na ulici svaki Mostarac, zabačene glave i isturenog stomaka, smatrao važnijim od generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Na ćošku, ispred apoteke u Titovoj ulici, mostarski Tartaren Taraskonac nagonio je svoje društvo da se nadme i prasne u smeh. Pokretljiva južnjačka lica brzo su se smračivala uz priču o žrtvama u Slavoniji.

– Ne može to u Mostaru nikad bit – brundao je jedan čovek.

– Pucaće se! – zlokobno je šaputao drugi. Ginućemo mi gore nego oni, samo ako nastavi ovako kako je počelo.

Pre četiri dana Mila je sišla iz aviona među plavetne i zlatne planine koje okružuju kotlinu. Zapljusnulo ju je hercegovačko sunce, koje je, po Šimiću, “jedino naše bogatstvo”. Svaka stvar menjala je dvadeset boja od svitanja do smiraja. Slikarka je uzdasima zaustavljala svet da bi što oštrije zapazila ono što je želela da nacrta. U prva dva dana skicirala je hotel “Neretvu”, sagrađen u “kordopskom” stilu. Zatim vladičin i biskupov dvor, Koski Mehmed-pašinu džamiju, stari most i negdašnju sinagogu, pretvorenu u lutkarsko pozorište. Onda je crteže gurnula pod krevet i, ležeći nad nacrtanim gradom, počela da očajava. Mila nije znala da će njeni crteži nadživeti građevine. Nije znala da će granate rasturiti raspevane kafiće i hrpe stakla i mesinga. Nije znala da će bahati Mostarci plakati za svojim gradom, od koga će, bezmalo, ostati samo svetlost.

Na horizontu, čempresi, slični dimovima, mirno su putovali u nebo. Iz kafića je dopirao čist glas Ala Stjuarta i pevao kako ribarski čamci plove preko noćne vode, švercujući oružje preko španske granice. Te reči podsetile su Milu kako je jedan uobraženi Španac rekao: “Svet počinje u Sevilji i završava se u Sevilji”. Isto je ona mogla reći za Mostar. Zato je rizikovala da doputuje tog opasnog leta. Sve se u njoj odazivalo na krajolik u kom se bademov cvet zarumeni u februaru. Ovaj grad je bio za nju ono što je za Babelja bila Odesa.

…”Avetinjski mesec što plovi kroz oblake govori nam da stojimo na granici…” pevao je Al Stjuart sve bleđim i hladnijim glasom, kako se devojka udaljavala niz ulicu… Mila je prošetala pored hotela “Ruža” i uputila se ka Balinovcu. Nije mogla da se nagrabi najizazovnijeg mostarskog vazduha. Išla je neosvetljenim ulicama, uz zidove zasnežene mesečinom. “Njegovo naličje za mene su one pretposlednje ulice, gotovo isto toliko potpuno nepoznate koliko i skriveni temelji naše kuće ili naš nevidljivi kostur”, Mila je Mostaru upućivala reči, koje je ukrala Buenos Ajresu.

Kad je u ovo mirisno mostarsko veče, nakon bioskopa i šetnje, ušla u prazan tetkin stan, nije želela da se suoči sa kutijom televizora u kojoj je ključalo zlo. Najradije bi kao noj zakopala glavu pod jastuk. U beznadnim vremenima čovek shvati da taj ismevani postupak nije najgore što se može uraditi. Ne paleći, dakle, televizor Mila je legla, zabila glavu u jastuk i prezirala se što je rođena tu gde jest.

Izgledalo je da je problem koji je pre pedeset godina tištao njenu baku i Ivana u međuvremenu izbledeo. Mostar je postao grad sa najvećim brojem mešanih brakova u Jugoslaviji. Ali, u to vreme su pod kanonadom klecale i rušile se vukovarske zgrade. Drugarici iz Zagreba poginuo je muž i ostavio je sa dvoje dece. Mili je bilo žao, ali kako da to izrazi? Nakon tragedije, reči prestaju. Više nema objektivnosti. Nema ni razgovora. Sada je ime jednog naroda za drugi postalo psovka. Činilo se da iz raspadajuće zemlje strane agencije izveštavaju tako što, sedeći na zvezdama, prepričavaju sadistički crtani film. Isprva je bilo tako, a onda je sama stvarnost požurila da se uprosti do zadatog nivoa. Naša Mila se ljutila, a onda se pravdoljubivo upitala: šta ja znam o Tamilskim tigrovima? Znam li argumente Crvenih Kmera? Zašto bi neko u Oklahomi znao nešto o meni? Ljudi pod pazuhom sveta imaju fiks-ideju da su važni. Onda podivljaju od zanemarenosti i počnu klati da dokažu da su živi. Ovde će svi izginuti da zadrže publicitet koji su svojom krvlju dobili.

“Kakve veze ja mogu imati sa Jevrejima? Ja jedva da imam neke veza sa samim sobom, gaseći svetlo, sećala se Kafkinih reči. Otkad su užasi počeli, ona se spustila sa zvezda, u svoju kožu. Milino telo, lišeno vremena i volumena, spremno se slilo sa okolnom tamom. Shvatila je da živi u Jugoslaviji i da su lokalne mržnje za nju “obavezne”. Lično ubeđenje je nebitno, ljudi stradaju zbog prezimena.

Odakle je došao ovaj rat? Rat je došao iz belih mesta u sećanju Miline majke. Iz mraka u sobi, mraka u hodniku, mraka u dvorištu… Vezana za Mostar svojom ljubavlju kao pseto, Mila je želela da se otrgne, uskoči u prvi avion, odleti bilo gde. O! – zajecala je – hoću da izdam naslednu tugu! A i ovu zemlju ako se sa tugom večito poistovećuje!

Njena baba, Olga, čitavog života ostala je verna jednoj deceniji provedenoj sa pokojnim mužem. Takva vernost čini život nesrećnim. Takva vernost čini stvari jedinstvenim. Čas u kome je ona ostala bez muža samo je tačka-zarezom odvojen od ovog. U Jugoslaviji je 1991. godina došla posle 1941. Pola veka nije postojalo. Mila je tiho zacičala i suza joj se slila niz vrat. Je li ovo istorija ili pokvarena ploča? Mora li Dragan stradati kao njen deda, i Milin život ponavljati život njene babe?

Iznenada je ugledala Dragana, izgubljenog u koljačko-pljačkaškoj farsi u Slavoniji. Šta on radi tamo? Topom nišani ždralova gnezda na krovovima? Tamo je do uveče sve pijano i ne zna se ko na koga puca. Grme automatske puške i minobacači. Po njivama, svinje načinju leševe. Mili se priviđalo kako svetleći meci špartaju slavonski mrak i kako se Draganova zenica ustakljuje, klone ruka koja je nju milovala. Pu, gade! Kakve su to misli? Misli kurve. Dragane, zlato moje, budalo! Šta ćeš ti tamo? Mila je otvorila oči jer joj se puls pretvorio u zemljotres. Prešla je rukom preko lica i shvatila da je obliveno suzama.

Buduća majka rastrgla je placentu tame i upalila svetlo. Žarka sijalica ranila joj je oči. Prisiljavala je sebe da misli na nešto plemenito. Njeno dete još kao mrlja pavlake leluja među zvezdama. Njegov lik se u ovom trenutku, tako reći, vaja njenim mislima. Ali na šta plemenito da misli?

Pokušala je pri svetlu da zaspi, ne bi li usnila dvojnu zvezdu Albireo, iz sazvežđa Labud, najlepšu u svemiru, odakle na zemlju dolaze likovi nerođenih. Da li da uop-šte pusti u život to dete koje se neće pojaviti na pupku sveta? Stići će na Balkan, u polovično, a ne u puno postojanje… tu gde periferije vape za prestonicama i gde su ljudi patološki vezani za neprijatelje.

Da li zanemarenost nastavlja da postoji i pored svečanog odnosa prema životu? Ili, suočena sa svečanim odnosom prema životu, zanemarenost nestaje? Ako odluči da rodi, Mila to neće učiniti zato što uobražava da će dete izbeći prokletstvo ovog tla i da će mu biti dobro među budalama. Njen zamišljeni sin će se pojaviti istina go, ali ne slobodan, već posredstvom jedne od zavađenih strana, već uvršten među Kapulete ili Montege. Svetlost sveta prelomljena kroz tu prizmu pašće na njegov nepitani lik. Zašto bi pristao? Zbog reke Neretve čudne zelene boje? Zbog zrna nara što u snu škrope po mostarskim krovovima? Zbog suvih listova smokve što grebu po kaldrmi? Zbog “tužnog vremena”? Zbog ljubavi, uzaludne među mržnjama?

Mila je ležala usred Gogenove slike “Duh mrtvih bdi”. Koliko joj je još uzdaha ostalo do jutra? I šta će sutra uopšte raditi? Otići će kod babe da joj opet priča događaje iz svog života… koji su tužni… Ali su odavno prošli. Zarasli, umireni pripovedačkim tepanjem i zvukom sata. Život se ovde taman okupi u raj, a onda ga vetar oduva. Jedino priče o životu nadživljavaju prevrtljivost istorije i iznova se pokazuju vrednijim od svega što se na Balkanu ikad razmetalo trajnošću.

III

Pisac je rekao da u Mostaru čoveku budi svetlost. Kad se Mila probudila, dan je već plamteo. Žega je umrtvljavala guštere na zidu i smokve su se znojile medom. Slikarka je brzo doručkovala i izašla iz kuće. Jače sunce nije videla ni u Maroku, gde je slikala trodelni grad Fes. Ulice su opustele od vreline. Samo su tetovirani skakači na starom mostu još sačekivali turiste i nagovarali ih da im plate za skok.

Ubrzo je zadihana Mila sedela sa Olgom u zamračenoj sobi u kojoj je usud kucao kroz sat. Kad bi se tišina malo produžila, postajalo je tužno da umreš. Mila je znala da je Olgin otac izučio zanat u Budimpešti, blistavom gradu, spuštenom iz svemira u najdosadniju ravnicu. Pradeda je slučajno prolazio kroz Mostar, spazio Olginu majku i dočekao da postane najstariji član mostarske biblioteke. Taj ćutljivac ostavio je kćerki tri saveta koja je ona često ponavljala: 1. Iz gužve – da se beži! 2. Da se nikad nikom ne pokaže da te je naljutio. 3. Da se nikada pravda ne traži, jer se nikada naći neće. Nije lako živeti po tako zloslutnim savetima. Možda se zato gubitništvo i zarazno povlačenje pred životom u njihovoj porodici pomešalo sa krvlju i mlekom u grudima žena?

Eto o čemu je mislila unuka dok je Olga kupila poslednje zalogaje blitve iz šerpice i metodično ih žvakala.

– U hotelu “Neretva” bio je završni ples – počela je da priča preko zalogaja. – Ja sam osjetila da me neko gleda. Pogledala sam i susrela dva otrovno plava oka. Kasnije, kad smo počeli da se zabavljamo, saznala sam da je taj mladić probni pilot. Vozio je bicikl “štiriju”. Njegov otac je držao trgovinu u Zenici. Svi su mu po kući svirali i pjevali. Kad bi se naoblačilo, Aleksandrove oči su bile sive, kad bi se razvedrilo ponovo plave. Jednom je skočio u Neretvu i, izranjajući, gledao prema meni, a ona dva oka su mu gorjela kroz bistru vodu. Svakog dana bi uzeo jedan neretljanski kamenčić, mali kao riblje oko, stavio u usta i čuvao. Poslje bi taj kamenčić dao meni da ga stavim u usta. I ja bih ga uzela jer je to bio čist kamenčić. Fin. Kad bih pošla na večeru vratila bih mu ga. Svako veče on bi stao na greben starog mosta i ispustio ga u vodu.

To je bio kamenčić za taj dan.

Vjenčali smo se. Moj muž je na tamburici divno svirao “Die Heilige Nacht”. Svirao bi popodne, u doba kad se kafa pije. Kad bih bila ljuta, prebirao bi po žicama i ja bih se razoružala. Živilo se, bolan, fino. Šta se ručalo nije se večeralo. Biciklima redovno na izlete: hajdemo! Strariji momci iz našeg društva došli bi za nama autom. Svaki dan na Neretvu. U nedelju na more. Mi smo išli i po noći. Mi smo svakud išli. Mi smo znali naručiti pjesmu. Meni bi dali da probam vino. Ako se ja ne stresem dobro je. Pa smo, Mila, živeli. Živeli život.

– A onda je došao rat? upitala je Mila.

– Kod one Ruže kod koje sam upoznala Ivana, svratila sam na pravoslavni Badnji dan – odgovarala je Olga. – Kod nje je sjedio neki starac. Taj starac mi je rekao: Sine, ja sam razgovarao sa onim sa kojim niko nije razgovarao! Dobro, čiko, upitala sam ga, a sa kim ste vi to razgovarali? Išao sam jednom da pozajmim konja od kuma, odgovorio je starac. Kad sam se vraćao, zatekao me je mrak. Kad, najedanput, usred šume upao sam u svjetlo. U tom svjetlu obreo sam se ni na konju ni bez konja. I glas iz bljeska je rekao: Znaš li ti ko sam ja? Ja sam stvoritelj neba i zemlje! Ko je sa mnom, biće hljeba njemu i njegovoj djeci! Ko nije sa mnom, bolje da se nije ni rodio! Evo, sad će biti rat. Takav strašan rat! Iz prošlog rata će preći u ovaj čovjek kome niko neće stati na put. Od lista će mu se praviti vojska. Tebi i tvojima neće ništa biti. Svi ćete ostati živi i zdravi. Svjetlo je najednom utrnulo i ja sam se stvorio na konju i pred svojom kućom.

Olga je snizila glas:

– Ja sam slušala i sva se ježila. Otišla sam kući i tamo zatekla svog pokojnog muža i svog pokojnog oca. A oni kažu: Hajde, ne boj se, čovjek je zaspao. Dobro, kažem, ako je zaspao, ali vidite šta će se dogoditi. Biće rat.

I Drugi svjetski rat je došao. Bila je nedjelja kad su “štuke” sručile bombe na aerodrom. Zavijale su tako strašno da su siročad bježala na groblje i grlila grobove roditelja da im bude lakše. Moj Aco je prethodne večeri izvadio oficirsku kutiju za prvu pomoć. Kad sam se digla u slijepo jutro, vidjela sam da ga nema. Vrisnula sam:

– Majko, više nikad neće doći Aco!

– Je li ti ostavio poruku? – upitala je Mila.

– Ništa nije ostavio. To je grozno bilo, sine. Ne znam kad se proglasila hrvatska država, ali ubrzo su na kućama osvanule njene zastave. Onog dana kad sam od Ace dobila prvo pismo preko Crvenog krsta, moja majka i sestra su morale da napuste Mostar. Osvanuli su plakati da se Srbi koji se prezivaju na “A” i “B” pripreme i dođu na stanicu. Nisu znali da idu u logor. Oni su ostali živi, ali sestričine su se nasmrzavale i nikad nisu imale djece. Srpkinje i Jevrejke su u to vrijeme smjele ići na pijacu tek poslije deset sati, kad je sve već bilo prodato. Ni kod koga nismo išli. Niko nam nije dolazio. Nije bilo od hljeba ni glasa. Ružno, sine.

Mila se izvinula i otišla u kupatilo da se umije. Kupatilo nije imalo kadu, već samo veliki tuš nad betonskim podom. Zahodsku školjku pokrivao je komad lima, pritisnut makadamskom kockom. Pošto je stanovala u prizemlju, starica se plašila pacova. Pre nego što će se vratiti, Mila je odškrinula vrata i zavirila u drugu sobu. Zapahnuo ju je miris tajanstvene ustajalosti. Tu su se, u žutom plakaru, čuvale svetinje. U jednoj kutiji kiselkasto su vonjale Olgine devojačke pletenice i Milina pupčana vrpca. Tu se čuvala i zlatna funta, poklon pripremljen za njeno venčanje. Tu se decenijama čuvao majmun koji udara u činele, pri čemu mu odskakuje kapica. Igračka je bila previše lepa pa ju je starica sklonila da se ne pokvari. Sačuvala se sve ove godine ali Mila se nikada njome nije igrala. Kad je stupila u kuhinju, našla je Olgu kako zaliva kafu. Mila ju je upitala:

– Šta si svakog dana mislila dok si čekala da se Aco vrati iz rata?

– Da sačuvam živu glavu kćerkinu i tvoju odvratila je jednostavno Olga. – Učila sam tvoju majku da šta god je ko pita kaže: Ne znam! Zato ona priča da se rodila u sedmoj godini. Ne sjeća se nijedne stvari koja se desila prije oslobođenja.

Ivana su, neposredno pred rat, vidjeli na Neretvi sa fotoaparatom, gdje je snimao “mjesto uspomena”. Ja sam znala da je on u ustaškoj organizaciji još otkako je emigrirao… Rat je trajao i trajao. Jednog dana, oblaci su se spustili do zemlje i bilo je kišovito vrijeme. Otišla sam da kupim dopisnice sa markicama.

Uđem u poštu. Vidim poznat profil… Ivan! Pogledali smo se i oči su nam sinule. To je bio on i to sam bila ja. On u svojoj veličini, ja u svojoj bijedi.

– Šta je Ivan bio tad? – zaustavi je Mila.

– Veliki župan.

– Čega?

Ne znam ja njihove titule. Pričalo se da je lik njegove žene bio na hrvatskom novcu, kunama. Oboje smo se jako iznenadili. Šta me je ono upitao? Što tako slabo izgledam? Rekla sam: fino mi je u tvojoj državi. Pomenuo mi je da se trudio da pomogne Srbima… Kako mi je to rekao…

Duga tišina nastade u razgovoru.

… Da se interesovao za bivše društvo, ali nikoga nije sreo od naših poznanika i nikoga nije imao pitati za mene…

Soba sa dve žene postade brodić koji tone. Tišina se opasno odužila.

– Interesovao se za svakog, ali nikog nije video – nastavi Olga s naporom. – I pri-čali smo kao stari prijatelji. On se meni zahvalio: što je živ. Jer je, kaže, pričao preda mnom ono što se nije smjelo, jedna moja riječ je bila njegov život. A ja sam rekla – tvoja riječ je sad moj život.

I znaš šta mi je na pošti rekao: Ništa te nisam lagao. Želio bih da te vidim. Nemoj misliti ništa loše. A ja sam rekla ovako: Ja nemam šta loše da mislim o tebi. Ništa mi nisi učinio ni onda kad ja nisam imala pameti. Nasmijao se i ponovio: ako ti nešto treba, obrati mi se. Ništa mi nije trebalo. Ostao je na vratima pošte. Ja sam otišla. Više se nikada nismo vidjeli. Tražila sam njegovo ime po novinama i drago mi je da ga nisam našla.

– Dobro, a šta je bilo s dedom? – upitala je Mila, i smesta se ujela za jezik.

IV

Olga je napravila izraz pripovedača na trgovima Istoka. I oćutala. U stvari nije bilo potrebno da priča. Mila je znala.

Uoči samog rata pilot Aleksandar Vuković poleteo je sa još tri “savoje” sa mostarskog aerodroma. Letili su celu noć i aterirali u “Timošenkovo selo, Krasnaja Formuška”. Rusi im nisu verovali jer su dolazili iz Kraljevine Jugoslavije. Najlakše im je bilo da ih, preko Turske, prebace u Egipat, Englezima. Englezi im nisu verovali jer su dolazili iz Sovjetskog Saveza. Aleksandru nisu dali avion, pa se kao pešak borio kod El Alamejna. Postoje fotografije na kojima dedine čudne plavozelene oči svetle iznad galabije. Na drugoj fotografiji je u kozačkoj uniformi. Sve do 1943. je boravio u Egiptu, gdje je naučio arapski. Posle je došao u Italiju, a odatle je sa Prvom jugoslovenskom ratnom eskadrilom prešao na Vis. Sam se javio za borbene letove, iako je već bio prestar.

Mili je bilo jasno zašto Olga nije mogla da priča ovaj deo priče. Pilot Aleksandar Vuković poginuo je u Hristovim godinama, kao prva žrtva Prve jugoslovenske ratne eskadrile. Dok je eskadrila ponirala, mitraljirajući oklopni voz kod Drniša, pogodila su ga dva zrna “flaka”, jedno u grudi, drugo u potiljak. Čudo je da avion pri padu nije eksplodirao. Ona dedina ruka koja je svirala na primu “Di hajlige naht” i uklanjala Olgi znojne kovrdže sa uva, odletela je sto metara od mesta udara. Sat na njoj nastavio je da kuca duže od pulsa po kome je bio navijen. Pilot je i mrtav stezao obarač i rešetao kašastu, sve bližu zemlju, dok se nije zabio u nju. Njegov mitraljez nađen je posle četrdeset godina, cev pukla nadvoje, a u svakoj strani cevi po polovina metaka. Posle Drugog svetskog rata, dedi je bio podignut spomenik, a taj spomenik britansko-jugoslovenskom pilotu meštani su nedavno eksplozijom digli u vazduh. Zemlja za koju je pilot Vuković poginuo bila je kratkotrajnija od drevnih helenističkih kraljevina. Udaljena, iluzorna. Zaista kao neka Komagena.

Olga je izronila iz tišine i hrapavo rekla:

– Aco… On je poginuo nizašta. Ko to vidi? Ko to priznaje? Ode mladost niušta. I ti, Mila, nemoj ni za koga… Ako puca, izmakni se, nek u tvoju majku puca, samo da u tebe metak ne ide.

Unuka je stavila šake pod miške. Oči kojima je gledala staricu su se zamaglile:

– Kada si saznala za Acu?

– Po oslobođenju ima četiri dana uzdahnula je Olga. Tada je bio već godinu dana mrtav. Moja Mila, kada sam saznala da je poginuo ja sam strašni šok doživjela. Nisam išla kod doktora, niti sam kome govorila. Usred ovog sunčanog Mostara, ja sam se bojala mraka. Kad legnem, strepila sam da će me velika crna ruka otpozadi zgrabiti za lice. Onda bih upalila sijalicu, privila se uz kćerku, stavila jorgan uz zid da me zaštiti. Uzela sam “Napoleona” od Mereškovskog. Pročitam pasus i stavim recku. Po petnaest recki bih stavila uz pasus dok bih znala šta sam pročitala. Pokojni otac bi ušao u sobu i pitao: što kod tebe gori svjetlo? Ja kažem: strah me je mraka. On veli: ostavi otvorena vrata. Ja mucam: jest, ali mrak je u hodniku. – Upali i to svjetlo, kaže. Jeste, ali mrak je u dvorištu. Pa upali i to, neka ti sva svjetla gore – kaže – nek’ te nije strah. I blještala je kuća. I pitali su u komšiluku: što vam svjetlo gori do zore?

Preuzeto uz dozvolu autora iz “Knjige o Mostaru”, priredio Borivoje Pištalo, Beograd, 1998.

INSPIRACIJA:

Prvi red: Aleksandar Aco Vuković, pilot iz Mostara i pali borac sa Partizanskog spomen-groblja (izvor: Vazduhoplovni muzej u Beogradu). Drugi red: Acina spomen-ploča na Partizanskom spomen-groblju u Mostaru, danas uništena (izvor: S. Demirović, 2018), nacrt spomenika i izjava Olge Vuković (izvor: Vazduhoplovni muzej u Beogradu). Treći red – kratka Acina biografija iz knjige “Vazduhoplovne žrtve 1913-1945” Dušana Ćirovića.