Graditelj koji gradi u Mostaru obrvan je obzirima. Mostar je, zna se, jedan od najlepših i najposebnijih gradova koje je čovek sagradio u ovom delu sveta. Na kanjonu reke, sa čudesnim mostom po kome je dobio ime, stoji ta posebna urbanistička struktura izatkana od kamena i sunca, zelenila i vode. Posebnog, sebi samo sličnog lika, ali i svoje duše i svoje volje, Mostar je grad ličnost, i zbog toga – prva je obaveza graditelja, ne izneveriti tu ličnost. Kako je teško graditi u ovom gradu, koliko li je samo mogućih stranputica, koliko prilika da se zamišljeno ne dovede do kraja, ili dovede li se pogrešno, užurbano, da se tada graditelj oseti krivcem!
Graditelj mostarskog Spomenika gradio ga je sa istinskim strahom. Ali, iz straha se rađaju katkad i hrabrost i drskost. Evo, zato, još jedne izjave graditelja: Ako i za koju svoju građevinu može da kaže da je građena pod temperaturom, kazuje to zasigurno za Partizanski spomenik u Mostaru. Pa ako neko od posetilaca i prijatelja ove njegove građevine nasluti tu temperaturu, biće to graditelju velika nagrada.
Spomenik u Mostaru je, ukratko rečeno, spomenik jednog grada. On nam pre svega govori o Mostaru – borcu, o Mostaru – pesniku. Spomenik ponekad može da progovori o duševnoj i fizičkoj lepoti grada, da se njom nadahne. Nedavna istorija je pokazala da je Mostar – grad, bio grad – čovek, jedan borac, ista misao. Patriotska i humanistička solidarnost ovog grada u revoluciji je legendarna, a iznad svega, ona je istinita.
Mostar – grad – čovek nije ni mogao da shvati drukčije revoluciju do kao ovaploćenje načela života, i kao sliku budućnosti. Pa zato, ako se kaže da Spomenik o kome je reč iskazuje veru u život, odaje se time priznanje posebnoj, složenoj i istovremeno jednostavnoj filozofiji mostarskog čoveka, i čoveka Hercegovine. To je pre svega nepokolebiva vera u život. U ime života su se gasili životi, u ime svetlosti i sunca zaklapale su se oči mladića i devojaka. Ali, i zaklopljene, one su ostale otvorene. Ovu misao sam svakodnevno saznavao, pratio je gradeći ovaj Spomenik. (Graditelj se ponešto i učio gradeći svoju građevinu.)
Inače, uvrežila se u graditelja, još od prvih skica, ideja koja ga je uporno držala do kraja – valjalo je da ovo bude spomenik koji gleda. Manje je važno vidimo li ga mi sami i kako ga vidimo, iako se on svojom fizikom nameće pogledu – važnije je kako on nas gleda i vidi! Jednom sam gotovo slučajno rekao da je Spomenik tako postavljen da borci revolucije sa njega gledaju svoj grad. U narodu je to ostalo kao neka vrsta neporecivog objašnjenja. Možda u ovoj krilatici ima neke istine.
Ako su Mitrovica, Prilep, Kruševac, Jasenovac spomenici u pejzažu, nedeljivi od sunca, magle, vode, trave – ovo je spomenik gradskog pejzaža i prostora. Spomenik i grad gledaju se oči u oči. Brdo se otvorilo, optočilo se kamenim prepletima i starim pločama skinutim sa dotrajalih krovova. Nadimljena ploča sa mostarskih kuća, ona što je pokrivala tolike muke i radosti, osveštala se, dobila je pravo simbola, pravo na večnost. Ove ploče prepliću se i pretiču se sa drugim, bogatijim, smelijim kamenim šarama, ispisuje se nemušto, ali zvučno pismo ornamenta, kao i na starim mostarskim zdanjima. Najzad, ako je u ovu ćutljivu i zvonku teksturu kamena i ornamenta trebalo uklesati neke znake, bili bi to, bez dvoumljenja, znaci sunca, meseca i zvezda. Kosmički simboli otvaraju pred nama čudna prostranstva ka kojima je čovek oduvek težio, tražio se u njima, pomerao je stalno prema njima granice svojih oduševljenja i saznanja.
I tako je ispalo nešto, što je, bar na prvi pogled – paradoksalno. Ovaj Spomenik koji u sebi nosi mrtve, vedar je i razdragan. Čovek silazi niz njegove rampe, vraća se u grad s verom u vrednosti života, ponet večnim i konačnim težnjama čovekovih stremljenja. Nije li bila velika ideja vodilja omladina koja je davala svoje živote – baš ta vera u snagu čovekovih osećanja i čovekove pameti. Graditelj Spomenika vrlo bi voleo da se svaki posetilac spusti u grad sa osećanjem ohrabrenja.
Graditelj ne treba mnogo da govori o svome delu. Ako delo samo ne govori, reči graditelja su uzaludne. Dela stoje, graditelji odlaze. Kako će ovu građevinu tumačiti generacije posle nas? Šta će u njoj videti, šta će se doživljavati? Hoće li im ona štogod reći? Hoće li razgovarati posetioci i građevina, onako kao što se danas, reklo bi se, već pomalo razgovaraju?
Moguće su brojne asocijacije, razna domišljanja. Hoće li i deca naše dece videti u ovom spomeniku sliku nekog čudnog ponosnog i humanog grada, dignutog kao fatamorgana negde između neba i zemlje? I hoće li u njemu prepoznati svoj grad u jednom davnom, ponosnom i teškom vremenu kada je najteže od svega bilo biti i ostati čovek? Ne bez izvesnog straha, ali ne i bez odlučnosti, graditelj bi kratko odgovorio: da prepoznaće se i grad i čovek, sretaće se dok je čoveka i grada.
Bogdan BOGDANOVIĆ
izvori: časopis “Most” br. 3, 1975. i “Partizanski spomenik u Mostaru”, IKRO Prva književna komuna, Mostar 1980, str 36-38.