Majstori

Klesari

Posuški zidari

Posuški zidari na Partizanskom spomen-groblju:

Pored korčulanskih klesara, u izgradnji su učestvovali i majstori iz Posušja, hercegovačkog mjesta poznatog i po kamenu i klesarskom umijeću.

Na fotografijama su: Filip Kovač (Mostić), Milan Jukić, Ivan Kovač, (Mostić), Ivan Jukić (Itan), Milan Kovač, Slavo Kovač, Branko Penava, Ćipe Penava… Voditelj poslova je bio Mijo Mandurić (Đinović)…

Izvor: Vinko Kovač, sin i unuk majstora sa fotografija. Zahvaljujemo CIDOM-u na ustupljenom materijalu.

Povezani članak: Zidari iz Posušja

Bogdan Bogdanović “Jedne noći odlučio sam da krenem gore, na gradilište. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez reči. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka: acetilenske lampe ili možda još prošlovekovne karbituše (Karbidslampe, Karbidlicht), jetko svetlo i još jetkije senke. A na svetlu se događalo nešto tajanstveno. Barba, sed, kosa naelektrisano rasterana na sve četiri strane sveta, činodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, diže naglo bat i dleto (Vorschlaghammer und MeiBel), svi dižu batove, pobožno šute, nastupa naglo tišina koja otkriva glasove noći – cvrčke, lelek noćne ptice, šum Neretve iz daljine. Jedan od majstora, očigledno za to upravo zadužen, otpočinje ponovo melodiju bez reči, unjkavu i tajanstvenu, kao u kakvom obredu obožavalaca kamena. Barbin bat hvata ritam, udara u kvader koji je pred njim, i u trenu otpočinje složno udaranje. Pesma očigledno usaglašava ritam i jačinu udarca. Kad melodija počne da se “penje” (sad već svi pevaju), zvuk udarca postaje zaglušno jak… kad otpočne “spuštanje”, udari postaju blaži.

Svaki je kamen odzvanjao kao muzički instrument. Znao sam, razume se, da razne vrste različito odzvanjaju, utoliko dublje ukoliko je kamen mekši. Paradoksalno je, a pomalo i komično, što najtvrđi granit piskuta, mermer pevuši nekim mecosopranom, a krečnjak, najmuzikalniji kamen, ima lep, baršunast alt. Klesari umeju i više da zapaze. “Svaki pjeva svoju pjesmu” – kaže jedan od njih, i to sa uverenjem da je svaki kvader biće za sebe. Ali, kad počne zajedničko klesanje, ritam obuhvata svaki “kameni instrument” i, odjednom, svaki pokret ruke, svaki položaj tela, tako da ceo orkestar istovremeno dejstvuje i kao sopstveni metronom. A kad udarci alatki počnu da “traparaju” – znak da je koncentracija popustila – Duh iz kamena, Barba, nezadovoljno, strogo diže bat. Znak da se rad nakratko prekida i da udarce treba uskladiti od početka. Čeka se na tanušni glas prvog pojca i Barbin prvi udarac… “Zašto pesma nema reči?” – pitao sam jednom. Odgovori su bili jednostavni i ubedljivi: “Nema ih, nikada ih nije ni bilo!” Ili: “Tako su je i naši stari pjevali!”

Izvor: Bogdan Bogdanović 1997. godine. Pročitaj cijeli tekst

Poznajete li korčulanske, posuške, dubrovačke i druge klesare i zidare?

Pošaljite nam slike i priče o starim klesarima!

“Kako izgledaju majstori klesari koji klešu i grade jedan grad izvan vremena i prostora? Moji mostarski prijatelji potražili su ih na Korčuli i digli su na noge sve što je u njihovom selu umelo držati dleto i bat u ruci. Doveli su ih negde na izmaku pedesetih ili na samom početku šesdesetih. Bili su skromni, ljubazni i prijatni, a posao su obavljali pobožno, gotovo liturgijski: njihova zvonka, horska liturgija klesanja trajala je s manjim prekidima punih pet godina.

Predvodio ih je Barba, što u dijalektu znači i stric i deda, patrijahalni šef družine, staratelj, onaj koji će, kad se vrate na svoje ostrvo, podneti izveštaj roditeljima i verenicama šta je ko radio i kako je radio. Čim je stigao, Barba je odabrao mesto za “klesaonicu”, a kad je nadstrešnica podignuta, odredio je mesto za svoj pult, koji je ličio i na katedru i na predikaonicu. Naredio je, zatim, da mu se taj sanduk od talpi (Bohle), ali bez poklopca i bez dna, ispuni peskom i sitnim otpacima od kamena, da bi komad za klesanje meko nalegao i da se u toku rada ne bi oštetio. Naspram njegove katedre, licem prema njoj, majstori su rasporedili svoje, mada nešto manje sanduke.

Radili su, zbog hercegovačke vrućine, više noću no danju – od praskozorja do iza doručka i od zalaska sunca do ponoći. Mostar, taj divni, sada već bivši grad, imao je ustaljenu naviku da u letnjim mesecima na ulicama iščekuje ponoćno osveženje koje dopire iz korita Neretve. Izgledalo je ponekad da su svi, čak i deca, potpuno zaboravili da se noću može malo i odspavati. Njihov sam običaj prihvatio ne samo zato što je iščekivanje svežine bilo i meni neophodno za dobar san i ukupan sutrašnji radni ritam, već i zato što sam bio razigran, bolje reći nervozan, a pomalo i uplašen. Obećao sam građanima Mostara da ću im stvoriti nešto neviđeno, uvalio ih u troškove, pokrenuo silne radove, a da li sam baš bio siguran da ću uspeti da isteram sve do kraja, baš kao što sam smislio?”

Tekst je objavljen je u mostarskoj informativnoj reviji MM, u dvobroju 12/13, u junu 1997. godine.

Korčulanski klesari

Radove je, u nekoliko navrata dolazeći (od 1959. do 1964.), izvodilo pouzeće „Klesar“ sa otočića Vrnika, ispred Lumbarde, odakle se dovozio poluobrađeni kamen iz ondašnjeg kamenoloma (“kave“).

Radove su izvodili majstori – klesari, specijalisti za finu obradu kamena, iz tri mjesta sa otoka Korčule:

Iz Lumbarde:

Ante Jurjević „Antunica“,
Nikola (Miko) Lipanović „Balaun“,
Stjepan Jurjević „Skorin“,
Ilija Šestanović „Kristić“
Stjepan Šestanović „Kristić-Siromah“,
Ante Kriletić „Barbare“,
Ive Lozica „Zane“,
Ante Milina „Lave“,
Stanko Mušić „Crnej“,
Ante Mušić „Tuci“.

Iz Žrnova:

Berislav (Bere) Curać „Goga“,
Jure Curać „Goga“,
Jakov Curać „Skajko“,
Ante Brčić „Abel“.

Sa otočića Vrnik (Škoj):

Jure Kučija „Marinice“,
Mauro Fabris,
Vinko (Braco) Fabris „Škojar“

Pored njih, radili su još i Mostarci, te jedna grupa klesara iz Dubrovnika*.

Izvor: zapisao Prof.dr.sc. Roko Markovina po sjećanju kamenoklesara Ante Mušića “Tucija”, u Lumbardi 14. 9. 2023.

*DUBROVAČKI KLESARI

Dubrovačke klesare je imenom spominjao Bogdan Bogdanović u intervjuu iz 1965. godine:

Vinko Dragojević
Ivo Biočina (1935-2019)

Velika obnova 2018.

I neki novi klesari i neke nove vrijedne ruke su, pomalo ručno, a pomalo uz pomoć tehnologije, napravili nove spomen-ploče prilikom velike restauracije 2018. I ove spomen-ploče su mahom uništene ljeta 2022. godine.

Zahvaljujemo CIDOM-u na ustupljenim fotografijama i materijalu.

Ovdje možete pogledati slike sa renoviranja 2018. godine.

Na obnovi su radili radnici: – JP Parkovi na uređenju zelenih površina i okruženja spomenika.

– “Građevinar Fajić” na rekonstrukciji samog spomenika, kamene ornamentike

– Preduzeća “Dema & S” , specijaliziranog za elektro instalacije (instaliranje rasvjete i video nadzora te potrebnih elektro instalacija).