Nada U. JANJIĆ

NADEŽDA NADA (UROŠA) JANJIĆ, rođena 20. juna 1929. u Mostaru. Učenica Građanske škole. Član SKOJ-a od 1942. U NOV i POJ stupila sepembra 1944. u 1. (mostarski) bataljon 13. hercegovačke brigade. Borac, bolničarka 1. bataljona, poginula u borbama na Ivan-sedlu 28.3.1945.

Zapisani su trenuci pogibije Nade Janjić u kratkim crtama u nekoliko izvora:

„Šta se u dva zimska dana, 27. i 28. marta, događalo u planini, na Malom Ivanu, na koji je neprijatelj napadao u noći između 26. i 27. marta, i tokom dana, »istodobno vršeći pritisak i prema k. 1284 i k. 810 sa Rudnog brda i od sela Korča«, kako je Štab 29. divizije obavještavao 2. korpus JA, napominjući: »U jakoj borbi neprijatelju je uspjelo ovladati Malim Ivanom, koji je po nekoliko puta prelazio iz ruke u ruke. Borba je trajala cijeli 27. mart. Dugo se nije čuo nijedan pucanj. Noćni planinski mraz je stezao, oči su budno motrile i zagledale u mrak, činilo se da će noć proteći bez borbe, kao i nekoliko prethodnih, kada je iznenada, u 21 h u širokom pojasu Malog Ivana grunulo na stotine ručnih bombi, kada su šumu, proplanke i rijetke krčevine osvijetlile rakete i nizovi mitraljeskih rafala, kada je neprijatelj potisnuo 2. bataljon i ovladao širim pojasom uporišta Mali Ivan. Štab 1. bataljona poslao je jednu četu da bi potpomogla odbranu i napad 2. bataljona i vrate izgubljenu kotu. Pored petnaestorice ranjenih, među kojima je bio i teško ranjeni komandir čete, poginuli su pomoćnik komesara 1. čete 1. bataljona potporučnik Mladen Vukanović i četna bolničarka Nada Janjić.“

„Tako se i 27. marta 1945. (mitraljezac Džanko Nuhić) našao na isturenom dijelu položaja 1. Bataljona na Malom Ivanu, kada je i u predahu borbe imao gorke trenutke. »Oslušnem: neki ženski glas do mene dopire više kao jauk, i ja u grmu, zasutim snijegom, nađoh Nadu Janjić, bolničarku rodom iz Mostara, ranjenu u stomak, koja mi prozbori na uho da je ne ostavljam jer će je ustaše naći i zaklati«, sjećao se Ivan-planine Džanko Nuhić. »Ponesem je, a desetak metara dalje naiđoh na teško ranjenog komandira čete Rašida Hodžića, koji me zamoli da se vratim i po nj, ja ili neko drugi. Predadoh Nadu komandantu Lazu Čvori i vratim se po komandira Hodžića. Bio je ranjen u butnu kost. Nada je izdahnula, a Rašid je ostao težak invalid. Ali, tek sutradan bi gadno, gadnije nije moglo biti. Ponovo nas u napadu na Mali Ivan odbiše njemački vojnici i mi se, rasuti, otisnusmo niz rijetku šumu praćeni minama i granatama. Nađoh oborenu trulu bukvu i tu prilegoh (…)“