Enver S. ARPADŽIĆ

ENVER (SALIHA) ARPADŽIĆ GEC, rođen 20. septembra 1917. u Mostaru. Student medicine. Predratni aktivista, član SKOJ-a od 1938. i KPJ od 1941, sekretar ćelije KPJ u Mostaru do odlaska u partizane. U Mostarskom bataljonu od septembra 1941, pomoćnik referenta saniteta u Bataljonu, sekretar partijske ćelije u četi. Umro od tifusa u Centralnoj bolnici u Jasikovcu januara 1943.

Za Envera Arpadžića je vezana jedna zanimljiva anegdota iz života partizana i ilegalaca. Mostarka Mevzeta Kreso je više puta odlazila iz Mostara kao kurirka „na teren“ do Mostarskog bataljona. Jednom prilikom, jeseni 1942, dobila je nalog da odnese poruke i poštu borcima. Otišla je vozom do Jablanice, jer je trebala da stigne u selo Doljane, gdje je tada bio bataljon. I borci su dali Mevzeti sitnice da ponese u Mostar. Envera su, kako saznajemo, tada mučile – cipele.

ODLOMAK IZ LITERATURE:

“Enver Arpadžić je na modrom papiru izrezao svoje stopalo i zamolio da mu se izrade opanci. (…)  Kad je prolazila kroz selo vidjela je čovjeka u žutom mantilu, a uplašila se kad ga je i u Jablanici srela. Imala je i zbog čega. Sigurno ju je on prijavio, jer su je zaustavili žandari. Svratila je, ipak, na pumpu, tobože, da se napije vade i uspjela da izbaci ono »stopalo« izrezano od modrog papira. Žandari su je poveli u kasarnu. Košulju Hilme Ćišića je bila obukla, sat je čuvala, jabuku također, ali šta će s pismima? Čim je stigla počela se obazirati okolo. Zatražila je od žandara da ode u zahod. Tamo je istresla pisma iz njedara i neke krpe, pa sve to bacila u jamu. Kad se vratila žandari su naredili svojoj kuharici da svuče Mevzetu »do gole kože«. Ona je to učinila i pretresla je, ali ništa sumnjivo nije nađeno. Ipak su je predali Talijanima u zatvor, i oni su temeljno ispitali o svemu što se tiče partizana. Ali kako ona ništa nije znala da im kaže, pustili su je. No, pošto su joj žandari oduzeli žito, požalila se Talijanima, a oni su im naredili da joj ga vrate. Kasnije je Mevzeta pronašla otisak stopala Envera Arpadžića kod pumpe, gdje ga je bacila, i odnijela u Mostar, kao i jabuku s pismom Mine Haćamove“.  

Pročitajte više o ovom slučaju u knjizi Mahmuda Konjhodžića „Mostarke, tekst „Hrabre domaćice i njihova djeca“, str., 92.