Mirko Đ. BOROZAN 

MIRKO (ĐURE) BOROZAN, rođen 20. januara 1921 . u Vihovićima kod Mostara. Stolar, predratni član KPJ. Uoči rata živio u Trebinju. U NOV i POJ stupio 1941. Komunista, politički radnik u istočnoj Hercegovini u selima oko Ljubomira. Borac, politički komesar čete u Ljubomirskom partizanskom odredu. Zarobljen u četničkom puču kod Trebinja i 11. jula 1942. godine ubijen i bačen u Vidušku jamu, selo Morče, kod Bileće.

ODLOMAK IZ LITERATURE:

Mensur Seferović je opisao Mirkovu pogibiju u knjizi “Mostarski kolopleti” oslanjanjući se na pisma sestre Mare drugom bratu Branku:

“Bio je 12.juni 1942, kada je Mara napisala potresnu ispovijest o smrti njihovog brata Mirka, komuniste i političkog radnika u selima oko Ljubomira u istočnoj Hercegovini. “Mirka su uhvatili četnici u  Ljubomiru”, pisala je Mara. “Na zvjerski način je mučen. Znali su da je član KPJ, znali su da je primio sa najistaknutijim drugovima prve borbe protiv četnika i na taj način sprečavao da ubijaju srpski živalj u ovom kraju. Sav pocijepan i izmrcvaren, nakon deset dana doveden je u Trebinje. Vidjela sam ga kako ga vezana drže dva četnika, ali od velike bijede i iscrpljenosti sjedio je na zemlji sav pocijepan, strašno mršav… Nisam ga mogla prepoznati. Kada sam prišla bliže, gledao je u mene, ja u njega, i konačno mi je rekao: ’Sestro Maro, zar me ne vidiš?’ Uzdržala sam se da ne zakukam, iako sam znala da njemu spasa nema, da je to, eto, naš peti brat koji strada. Zatim je dodao: ’Malo hljeba ako imaš.’ Ja sam se odmah izgubila u komšiluku, našla sam malo pure i odmah mu donijela. I ja i svi okupljeni oko njega vezana tražili smo od četnika da mu dadu donesenu puru da pojede. Četnici su to odbili, a jedan željezničar je rekao: ’Dajte mu neka jede, ako je opasan za bjekstvo tu smo svi, neće umaći.’ I između četnika predao je puru Mirku, koji je pružio ruke vezane skupa i nakvasale crne od ne zna se kad vezane. Za tren je pojeo sve, pošao je da se malo pridigne, ali krajevima konopca dobio je po glavi kao znak da ne mrda.”

Mara Borozan dalje piše:

“Ovo ti pismo pišem i molim te da ne pričaš ništa majci jer znaš i sam da bi je odmah prekinulo kad bi čula ovo što uradiše od njenog rođenog petog sina koji evo pade, pored muža i brata i ostale rodbine. Čula sam, i to je tačno, da je nekoliko dana poslije svirepo ubijen i bačen u Vidušku jamu. Gledali su neki čobani kako su njemu i ostalim naprednijim iz okoline Trebinja strašne muke nanosili tako da se meci skoro nisu ni čuli. Čobani su po odlasku četnika vidjeli više jame kako vise ljudska srca. Eto, tako je, dragi moj brate, i posljednji tvoj brat poginuo. Ostao si nam ti sam. Na tebi je da se paziš… Čula sam da si organizovan… Da se ističeš u akcijama. Drago mi je, ali bih te molila da me pravilno shvatiš… Pazi da nam bar ti ostaneš živ. Rusi su počeli svoju taktiku i plan, skoro će sloboda.”