Anđelko E. GOATTI

ANĐEO ANĐELKO (ERNESTA) GOATTI* BOSNIĆ, rođen 11. novembra 1901. u Mostaru, živio u Podhumu. Mašinbravar. Član SRPJ(k) od 1. avgusta 1919, predratni komunista i robijaš. Više puta hapšen i zatvaran, u istražnim zatvorima proveo dvije godine, a na robiji osam godina. Pročelnik partijske ćelije, član i sekretar MK KPJ za Mostar i član CK SKOJ-a. U NOV i POJ stupio jula 1942. u Mostarski bataljon, a zatim radio kao rukovodilac radionica na slobodnoj teritoriji kod Glamoča. Preživio je V ofanzivu (bitku na Sutjesci) i zajedno sa 80 drugih boraca se vratio u Mostar jula 1943. na oporavak. Uhapšen u Mostaru prilikom racije gestapoa jula 1943. i streljan na Ovojcima sa grupom boraca.

ODLOMCI IZ LITERATURE:

“Posebno sam se obradovao susretu s Anđelkom Goatijem, starim revolucionarom, koji je bio član KPJ od 1921. godine, dva puta na robiji u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Prvi put, 1929. godine, bio je osuđen na 3 godine, a drugi put, 1932, na 5 godina. Anđelko je s majkom Anom i sestrom Vjekom stanovao u našoj kući. Kao dijete, i kasnije kad sam već bio mladić, član SKOJ-a, slušao sam o njegovim mučenjima u mostarskoj policiji. Drugovima sam rekao šta sam znao o Anđelku i svi smo se osjetili ponosni što je među nama. Na njegovom borbenom putu. u toku pokreta, pomagali smo mu. Za vrijeme odmora, na tom putu. Anđelko mi je pričao o nesporazumima sa MK KPJ Mostara nakon povratka sa robije, nepravednoj optužbi za slabo držanje na robiji i sprečavanju da ode u partizane. Anđelku sam rekao da je CK KPJ i drug Tito u blizini Prozora, pa kad stignemo, najbolje je da se kod njih rasprave svi njegovi problemi, što je i učinio.”

“Anđelko Goati je, vraćajući se sa Sutjeske, odmah po dolasku u grad bio uhapšen. Gestapo je znao da se radi o starom komunisti i robijašu. Nakon saslušanja, poslije nekoliko dana, Anđelko je pušten pod istim uslovima kao i Kevsera, s porukom za partizane da se prijave i da će ih pustiti na slobodu, a s obavezom da se on svakodnevno javlja ustaškim vlastima. Anđelko se, začudo, naivno prijavljivao policiji, pa su ga nakon par dana ustaše odvele i ubile na Ovojcima. Vjerovatno je kod starog robijaša i ilegalca prevladala ljubav prema ženi i sinu, želio je da nekoliko dana provede u miru s njima, pa da se potom skloni u ilegalstvo. U svakom slučaju zna se da nikoga nije provalio ni izdao da bi spasio svoju glavu. Anđelko je trebao da bude veliki mamac za nas, mlađe komuniste, ali na takvu podvalu nismo nasjeli.” (E. Ćemalović)

Život u odredu je bio iznurujući i Štab je povremeno iz raznih razloga donosio odluke o povratku nekih boraca za Mostar. Uprkos fizičkim izazovima, Goati, iako jedan od najstarijih boraca Bataljona, ostao je u odredu do kraja.

„Bio je to izuzetno težak i naporan put. Pored neprohodnosti terena kojim smo se kretali, i velike vrućine su nam predstavljale poseban teret. Uz to, s nama su bili drugovi Anđelko Goati, krupan i ugojen čovjek, te Marijan Pavelić, koji je izašao iz bolnice. Oni su se brzo umarali, često zastajkivali i osjećali tegobe. Hrabrili smo ih i pomagali im da se brže kreću. Za osvježenje su im dobro došli limun i šećer koji smo ponijeli. (…)“

* U literaturi zabilježen i kao Goati, Guati, Guvati, Gvati.