Aleksandar R. VUKOVIĆ 

ALEKSANDAR ACO (RISTE) VUKOVIĆ, rođen 19. oktobra 1910. u Mostaru gdje je završio pilotsku školu. Pilot potporučnik. Kao pilot 7. bombarderskog puka vazduhoplovstva BJV, prebacio se u aprilskom ratu, prema jednim izvorima u Grčku, a prema drugim u SSSR, a odatle u savezničku avijaciju na Bliski istok, gdje je primio dodatnu obuku. Upamćen kao pilot koji je jedva čekao da se vrati na front. Pri formiranju Vazduhoplovstva NOVJ stupio u Prvu eskadrilu. Član KPJ. Poginuo 31. avgusta 1944. na svom trećem borbenom zadatku, kao vođa vazduhoplovne lovačke grupe (šest Spitfajera), u operaciji izviđanja i bombardovanja komunikacija u Sjevernoj Dalmaciji. Oboren od strane protivavionske artiljerije pri napadu na neprijateljski voz, koji je stajao na stanici Suhi Dolac kod Drniša. Time je postao prva ratna žrtva Prve eskadrile.

12. februara 1945. godine, na prijedlog Josipa Broza Tita, AVNOJ je odlikovao 43 pilota 1. i 2. eskadrile NOVJ sa visokim ratnim odlikovanjima i to potporučnika Aleksandra Vukovića ordenom partizanske zvijezde drugog reda. Takođe, povodom 25-godišnjice stvaranja i razvoja RV i PVO, posmrtno mu je dodijeljena Diploma instruktora letenja sa zlatnim letačkim znakom. Podignuto mu je spomen-obilježje u vidu stilizovane elise na betonskom postolju na mjestu pogibije u selu Dolac kod Drniša 1970. godine. 1990. godine napravljen je nacrt za novi spomenik. U Muzeju vazduhoplovstva se čuva Protokol otkrivanja spomenika Aci Vukoviću, što može značiti da je bio završen do rata.

Prema jednom izvoru, Aca je stanovao na Carini sa suprugom Olgom, kćerkom Save Bajraktarevića, u kući Saliha Koludera, oca Avdage (1878-1968) koji je oženio Eminu Sefić (1882-1960), poznatiju kao Lijepa Emina. Olga i Aca su imali jednu kćerku. Prve komšije, između ostalih, bile su porodice Jusufa Trbonje (oca narodnog heroja Mehe, te palih boraca Omera i Bećira Trbonje), Kruškonje, Agića, Zvonića, Milasa i drugih. Acini posmrtni ostaci su preneseni sredinom šezdesetih na Partizansko spomen-groblje u Mostaru.

ODLOMAK IZ LITERATURE:

“Iako je obuka izvođena vrlo intenzivno i sa očiglednim uspehom, mnogi naši piloti nisu bili zadovoljni. Hteli su što pre na front. Evo jednog razgovora koji bar donekle ilustruje to raspoloženje. Potporučnik Vuković obraća se našem instruktoru potpukovniku Proktoru: – Ser, ipak se sporo odvija ova naša obuka. Čini mi se da će se rat završiti a mi nećemo stići na front (bilo je to u jeku savezničkog iskrcavanja u Normandiji) – Zašto vas to brine, odgovorio mu je Proktor, glavno je da dobijate solidnu obuku. – Da, to je Vaše mišljenje. Ja se ne bih složio sa tim. Za mene i moje drugove glavno je da stignemo što pre na front, da se već jednom uključimo u borbu.”

“Prvi ratni zadatak po objektima na moru piloti 1. eskadrile izvršili su 25. avgusta 1944. (operacija br. 14. iz Kanea; piloti – poručnik Leopold Ankon, kao vođa i pratioci u formaciji šestorke: zastavnici Radovan Radulović i Aleksandar Vuković, mladi vodnik Husein Okanović, kapetan Branko Kraus i potporučnik Rudi Luiđi). U izvešaju 1. eskadrile stoji: „Šest spitfajera na bombardovanju brodova u Ražanci, ili promet na putu Ražanci – Zadar. 1145 – 1350. 1250 nad ciljem. Nije bilo brodova u Ražanci i nije bilo prometa na putu za Zadar. U cijelom sektoru su osmatrali i bombardovali samo dva mala čamca kod Sv. Trojice (6 km. sz. od starog grada). Sve bombe promašile. Bilo je teško nišaniti zbog slabog vremena. Laka protivavionska vatra u Vrsi (12 km. s. od Zadra). Nad Dugim Otokom su piloti slušali kako je neki glas na frekvenciji „B” govorio našim jezikom: – Neprijateljski avioni se približavaju!”

“Poslednjeg dana avgusta, u mutnom jutru, grupa je pošla na novi zadatak. Kao i uvek, raspoložen za borbu, Aca povede šestorku sa ubeđenjem da će ‘napraviti dobar posao’. I zaista, zadatak je obavio kako treba, ali je na njemu i izgoreo. Po povratku na aerodrom, vođa drugog para je saopštio: Naišli smo kod Drniša na teretnu kompoziciju i odmah je napali. Videći da nema protivavionske vatre ili je mi nismo osmotrili, pošli smo u drugi napad. Najednom se vođa grupe strmoglavio ka zemlji. Za koji trenutak videli smo kako se kraj pruge podiže krupan oblak prašine i dima! Tako je nestao dobri drug Aca, a toliko je želeo da stigne što pre na front. On je prva ratna žrtva Prve eskadrile!” („Krila armije”, broj 812. od 24. februara 1977.)

“I tako eskadrila prolazi dosta uspešno kroz vatreno krštenje. Ali, krajem avgusta, pade kod Drniša Aleksandar Vuković u napadu na železnički saobraćaj. Veoma omiljen među drugovima. Za vreme obuke bio je žestoki zagovornik da se ide što pre u borbu, a eto, pao je na svom trećem zadatku. Maršal Tito je upozorio da treba voditi računa da gubici budu što manji. Interesovao se kako je poginuo pilot Aleksandar Vuković. Ponovo je naglasio da je potrebno odmah po oslobođenju da se u vazduhoplovnoj industriji osamostalimo, ali da idemo postupno i izvesno je da ćemo u početku komplikovanije borbene avione morati nabavljati iz inostranstva, ali da i to moramo iskoristiti za osposobljavanje naših stručnjaka.”